Покрет

999

рији казујеш како поживе и како умре; и ковчеге да ми поотвараш редом, и дарове развијеш њене; из тога хоћу да је сазнам умрлу. М ма да ми се с људске стране за право даје, ево, кунем ти се младошћу, ни конца око прста нећу од њеног узети!“ | „Јаој, наопак ли си! Ни конца нећеш, а овамо би да јој по ковчезима брљаш! А не питаш, сме ли се То, кад она осетив близу смрт, рођеном руком закључа их!“

Ја побесним. Себе за блага знађах. Сад наједном, кадар учинити насиље, одгурнув бабу, рнем онамо у собу. Тамо загустило од ковчега, па је тамно и тескобно, да у ћошку једва остаде места за белим застрвен кревет. Ту и кандило прислужено. А преко пута виси огледало, с коса у косо прсло да у себе хвата целу собу и ломи је некако. На изглед непомично је све, а ја као на ветру стабљика повијан будем тамо амо; у огледалу погледам не познам себе. Модро ми колута пред очима, тонем у неосећено пијанство. И дотетурав, свалим се на кревет.

Бабина рука спусти ми се рапаво на чело.

„Ето, разболепеш се с тврде главе |“

„Не мари, дадице! Гле, узглавље мирише ми на њену косу! Реци ми, дугокоса ли беше Марија!“

„Толико да јој рука не досезаше чешљем до краја превући!“

„А стаса и погледа каква ли'“

„Каква се речју не помиње, а довека сања једном ли је виђена!“

„А што јој се момка не нађе, но код лепоте и дарова уседе се девојка»“

Мучно јој беше одговорити. ИМ узбори се сирота, и трипут излажаше и враћаше се готова заустити. Папослетку преломи се:

„Не могу више, вели, чини ми се из очију би ми прокапало, с прстију ми се отирало, из мене било задахом. Ево, слушај по реду:

Бабино казивање како је живела и умрла Марија

Из матере прихватих је, на мојим рукама одрасте и омиле ми боље но своје. Рођене кћери у измећарке ми се растурише, јер она дража ми беше но под појасом да је ношах и у муци донех. А за мајчину, благо јој било на оном свету, немам шта лепо рећи: Чим се отараси мужа (од прејела прште као стакло) даде се у скитњу жена, па или буде или не буде код куће на конаку. Једном огледа довести драгана, неко змијоглаво момче, али се ја испречи на вратима: „Не дам, велим, да ваше прљање довати дете! Одлазите, лолајте се где и досад!“ Те оду посрамљени. После и њу снађе: Скрши се на поледици. Једни кажу, сама; једни, није, но с њим ишла, па он потурив јој у свађи ногу, побеже. Ни на суду се не размрси. Зваше и мене, а ја се подбочим па им овако изговорим: „Часни суде, једном за свагда нека ти је знано: у кући и пред чистотом оног детета никако прљање не по. чини се! А ван оног крова и плота шта ко закува не знам и није ме брига!“

Би то и прође. Дете остаде мени, и боље но рођена мајка прегох да га на нези одржим. Туђа корита знају колико се намучих, али ми се мука исплати. (Ово да утубиш с моје стране: Имаднеш ли само за кога, поднеси сваку муку, у миље ће ти се преобратити. Тако и ја.) Одрасте девојче и раскрупња се на замерак, дознаде све за њу и окрете

ПОКРЕТ

нашим сокаком пролазити. То ти је као оно с цветом: док пупи, слабо га ко види и зна, а кад се преконоћ у лепоти развије, онда појури све и свачија би рука да га узабере.

Беше нам башта у јеку: сила се божура распламтело и карамфила размирисало, а она по ваздан маје се око њих, да помислиш у дружби су некој, па најлепша међу њима да је она. А сокаком врзе се немењено, каквих све очева синови, у стајаћем руху и мирисно, оклева не би ли разговор везало с њом. Она, у стиду ли, у поносу ли неком, ни главе да окрене, камо ли Бога им прихвати, као да је она господског рода, а они последњи међу последњима Којипут дође јој па се витка исправи, па погледа онамо да сирото мушко сплете се, побрљави, не знаде ни нога где му стаје.

Биваше поведем је да се прође: Идемо сокаком. Ја шака јада, она онака поред мене. Куда наиђемо буде као празник. Све живо поврви на капију, или ако се напољу затекло склони нам се с пута, сачека да прођемо. Знанци смо, а нити ја ни они сетимо се једно другом Бога назвати. И, ако можеш веровати, стари људи, унуци им се замомчили, збуне се кад је виде. А што је зеленог, утетреби, па куд се затекло ту остане. Ја нити сам пристала радовати се, ни стрепњу са срца одагнати, и без прекида молим се у себи: Боже, подари да ово на добро изиђе!

Огледала у кући немађасмо. Док она једног дана: „Огледало, вели, да ми набавиш!“ Ја узми окретати на шалу: „Бежи, велим, невољо, још ти само то треба, па да се проврцаш к'о онамо неке! Да знаш, преварно је оно, на зло се девојка у себе загледа, па се чудо излеже!“ Кад ли женско удари у плач и наопаке речи, да јој напослетку добавих, ено оно на зиду. С њиме и невољу унех у кућу: Видев се у огледалу каква је, окапа пред својим ликом. И диже главу девојка да се и сама либљах прићи јој. -

А по вароши покор: Забрљави мушко, па не зна шта чини. Син оцу обија чекмеџе, калфа поткрада газду, ортак ортака, па је пијанка, и лудовање, и разбијање, и лом овуда сокаком. Па једни одовуд, | једни отуд сретну се и закавже, и друг другу крв пролива. Ко се млад а жењен затекао тек надође му бес па до модрица жену испребија. У ћилиму је пренесу роду да се ту лечи сирота. Тако неки бесни потоварили се, воловима по леб на рогове набили, рузмарином се окитили, свираче воде, па цело чудо пред нашом капијом заустави се, па загалами: Бабо, изводи девојку да свадбујемо да лудујемо!“ Па удри у поцикивање и пуцњаву. Ја од срамоте у шал главу завила, а она несрећница заценула се од смеја. -

По који превари се, ето га уфитиљен, дигао се камен да проси девојку. Ова моја остави га најпре да се начека и настрепи пред вратима. Онда га пусти да уђе и као оно учитељ ђаче, преслишава га и збуњује неким опакостима, да једва нађе врата и побегне поливен. То се после прокљуви и надовеже, и зли језици разнесу и бруји брука. И отпадише се невољни, и пре би закорачили у коју било срамоту него ли код нас у просидбу.

Али на крају заплати несрећница: Беше ту комшијско момче, милокрвно и стидљиво, па му се отац, главни човек, опреми. „Тако и тако, вели, а дрхти му глас. Једино ми је и драже од очију, а кућу ми