Покрет

покрет 293

знаш и поштење и обиље, па ни девојци неће бити постидно вођење. А ја морам, отац сам, па бих да ова засад невоља окрене на весеље свима. И да знаш, велика је мука те ово чиним!“ Ја нити знам како да ћутим, ни шта да одговорим човеку. Кад, јаој, ето ти ње, као да је сам наопаки наговори. Гледа га озго некако и с коса, уснама као смешка се, али погледом строга, да се човек препаде и једва састави запитати је: „Марија, би ли снаха да ми будешг“ Она тек изви врат и засмеја се несрећница, Боже, слатко ли. Он постоја мало, као рођеним ушима да не верује, па се тек окрете и оде, и посрће од јада, онакав човек.

Сутрадан чујемо: нестало момка. Узалуд га чуваху и врата забравише родитељи, и слугу код капије поставише, искраде им се некако, и траже га. Пред вече нађу га рибари: обесио се о криву врбу доле низ реку. -

Три дана грожљиво ми беше видети девојку и проговорити с њом. А она, као тица кад оболи, прибила се ту и кути без леба и сна. Нити јој знам помоћи, ни гледати је такву, и мучим се у памети: Има ли начина да се после онога на коју било чистину избије» Док она у неко доба треће ноћи, дигла се и капље сузама по мени: „Хоћу, вели, да те питам нешто, али ми по души реци како је право, а не како је мени драго!“ Шоботав јој глас, и препаднем се, и којечим станем је залагивати. А она: „Ништа то, вели, не помаже, него ми по души реци за ону несрећу ко је крив, ја или он или обоје „заједно 2“ Као да ме неко научи казах јој: „Мани се ти тога, девојко! Ти његову смрт не хтеде, ни он јадан мишљаше да ће пошав теби на њу набасати. А знање ко је крив старије је од нас, девојко и бадава нам тражити га. Наша је да у трпљењу надамо се неком бољитку да отуд проклија! Друго ти не остаје до да се како. било смириш!“

_М бајаги смири се, па је као оно јабука кад је уберу, зрела и мирише, али убрана, те ганутљива лепотом, јер из ње лапи мирисна душа. Нема више лудовања, нити је смем извести, јер све је уцвељено, а на њу кивно.

Али је о хлебу главна брига, те и ја за послом сам и туђим коритом стално. Радим, а у глави ми свеједнако она, и знам, како је јутрос оставих довече ћу је тако затећи, па ме јад велики и по памети замећу ми се све неке наопаке речи: „И та лепота велим, не било је кад у тако страдање одведе! Шта је ругоба, да пљунеш на њих, па им лакше живети! А ето ова, видећи је свак би јој позавидео, а кроз њено срце за ово недеља више чемера протече-него томе за десет живота!“ Трабуњам тако у памети, па ме наједном страх да не богохулим, и молитвом заташкавам: Прости ми, Боже, и помилуј слабу девојку да се снађе!

А да видиш на коју чистину изби: Враћам се у очи Ивањдана и стрепим, јер кад пођох окрупњалим очима погледа ме. Кад тамо, оно зрака с коса ударила у прозор па засветлело на далеко. Боже, шта ли је унутра! Далеко ми улазити већ повирим и имам шта видети: Као од себе озарена седи ту и, смем ли веровати, везе. И на сваки бод уснама миче у шапат и осмех, и главом њиха у некој радости, да побојав се, сан је и одлетеће, притајим се не би ли дуже трајао.

Уђем: Драго ми и тужно као на јутарњој кад онамо светли Богомајка, а ја јој на поклоњење сту-

пам. И милозвучно ми каже: „Не бој се, у мени заплави небесно и светло ми је живети. Гле, три листића извезох зелено и плави цвет да се испуни долазак !“

Ја претрнула, мислим, посвети се или помери девојка, и целу ноћ предрхти крај ње. Она једнако везе и душевне речи говори, да свиснем од туге и радости, али ни појма није у мени шта оне казују.

(Баба се дигне. Тражи нешто по мраку. Ето је, носи у руци папучице. Видев, тај час зарекнем се украсти их). Ево, вели, толика јој ножица беше. Од првог веза још један препоче и папучице скроји уда их, вели, назујем кад се долазак испуни“,

(Загледана у вез баба се изгуби. Опрезно спустим руку на папучице. Она се тргне, побегне, крије их негде по кујни. Напрегнем сву силу слуха, до у тачност пратим је и сазнам где их сакри. Баба се врати).

Гледала сам луде: буду мутне, мрак и мемла из погледа им бије; а ова моја као другој страни да скрену. Седнем тако према њој (и да знаш, како се везу и оном смешењу предаде, више се не поврати) и заборавим се, и све јаче жедним гледати је. ИМ, чини ми се, било видела или не, на њу однекуд стално пада зрака, или сама од себе светли, да, прости ме Боже, крај ње такве од цркве и светиње отпадих се.

Који пут немирна буде као вода: Тичица долети на грану, она се тргне, ослушкује. Кажем јој: То тичица долете само! Она, у неком своме знању, заврти главом, и као опоменута, журно прилегне раду.

А Боже, шта јој све под иглом не излази: Разаспу се цветићи, и окца су им трепетљива као да препочетак са звездица узе, кад су веселе у ведрини; или тица дуговрата где кљује злаћени грозд; или сам цвет, као божур, али моћнији, а листићи да су му пламенови неке ватре,

Биваше, љубичице мирисно цветају, кад их започне вести, а зајесени и дрвеће оголева напољу, кад исти заврши. И чудо, јесењи воњ бије у собу, а њој све једнако миришу оне. Па ми још поручује: „Водицом, вели, да их залијеш, познајем, жедне су!“ Ја, шта могу, изиђем, мајем се по авлији, бајаги заливам.

Прођу тако године, и по ковчезима што јој за везове добављах, некако срачунам, осам их је протекло и у девету да залазимо, само да нам ни туђа мачка у авлију не закорачује.

Да ми она у потребама не омали, ја на сваки посао пристајем: Данас будем код мртваца да га окупам и за укоп опремим; сутра око породиље. Или се свадбује или даћа готови, па сам и ја ту да помогнем. Или ко тешко заболује, па га ваља ноћу чувати, онда опет мене зову. Пазе ме и помажу, али Марију нико ни да помене. А кад што заустим о њој, праве се глуви и окрећу говор на друго. 5

Кад, о великом посту, како подуну југ, оно ватруштина нека зареди, па не бира је ли старо или младо, но кога обузме покоси га. По цели дан звона оглашују, лелече уцвељено, и пратње промичу, и црнина, и жалост велика. Ја, да помогнем, зађи по тим домовима, али свуда зазру од мене и Као по договору одбију ме и веле: „Иди с милим Богом!“ Док не набасах на једну пијану и зграновну, и цикну жена: „Како ти, вели, смеш да се