Покрет

544

покрет

свих кућних жена, такову сеоску женску гардеробу, имају само Радоње. Све остале „магазе“, само су узалудна имитација њихове. У ту ето магазу са скрушеним страхопочитањем, завирује Митра и побожно гледа, како се пресвлаче неве и девојке у празничко рухо; свака је отворила своје зелене, златним шарама исписане сандуке. На унутрашњој страни одигнута поклопца, свакој је у средини прибивено мало гиздаво огледалце и пред тим огледалцима, намештају младе неве своје почелице и огрлице од жутих густо нанизаних дуката, сапињу новим башлијама свилене јечерме, навлаче кадифели копоране и кубурије, пасају се звучним колајнама златних еждера, што их о десни бок сапињу широким фалигранским палтама, набијеним шареним драгуљима, а под те палте, прикопчавају о свилене димије, златом везене чеврме и дуго једна другој сапињу око једрих руку позлаћене безенлуке.

Вири Митра, кукавица сиња, у издртим својим пеленгаћама, вири кроз демирли-пенџерче у дубоку магазу богатих жена и дуго премишља пред коју би изашла да моли. А све што она моли је то, да, пошто је нева свукла свагдашње рухо и нагиздала се, позајми њој хаљине што их је свукла и бацила за сандук. Зна она да ће Радоњине жене, живући у свакоме добру, милостиво добацити мрвицу са свог стола, а најмилостивије млада Деса, али зна она и то, да оне, све па и Деса, када су се овако нагледале у сјајним огледалима својих златних почелица и алмасли башлија; и наслушале звеке својих, од сува злата скованих еждера, постају за степен гордије и спорије препознавају сиромаха, него када су убрађене само вуненим убрадачем, у дане када не слазе у магазу и не отварају своје шарене сандуке.

А кад Митра навуче поврх својих грдних пеленгаћа Десине светле демије, назује њене црвене опанке и с обе стране лица окити беле округе, убради се шареним убрадачем са дугим ресама, навуче Десину извезену ћурдију, е тада сине Митра Ристанова лепша од икоје нагиздане неве из Радоњине куће. Те је неве укрутило достојанствој; отегла им се лица, којима је забрањено да се смеше, носећи на себи одуљено-глуп израз оних лица, која ништа, па ни најсмешније ствари, не смеју да нађу достојном њихова смеха и над којима се

не сме макнути оглавље од златних дуката, и кад

би свет стао пропадати. А Митра шуштећи селом

светлим, црним, Десиним димијама, баца из себе триста светлих зрака задовољства оних, које мало може савршено усрећити, и чисте среће сиромашних; те иде роду на славу, једва се уздржавајући да не издигне певати као у колу:

Што ћеш Јано, што ћеш Јано Да ти купи баааадаабо...

А данас ево снуждише Митру црни знаци, сави је тешка сета сиромаха и она не зна зашто јој кануше данас путем од очију у млеко, две тешке и мутне сузе сиротињске. Све се је објаснило када Ристан, вративши се из дрва, мирно одвеза из кланице теле и потера га преда се на продају. Све се објасни и Митри потоком потекоше сузе, оне свесне, знајући због чега падају.

Кад у јутру уђе у кланиду Мацуљи, нађе краву немирну и сумњичаву. Стаде је мусти, а Мацуља некако несигурно спушта млеко и обазире се за

телетом. Друго јутро нађе краву спуштене главе

· насред кланице. Вимена јој празно висе, увела и

уситнила се; а кад се отворише врата и уђе Митра са музлицом, крава замуче и у њеном отегнутом мукању, било је много жалбе и много „преварених тражења, много горке претње и љута пребацивања. Колико је само пута чула Мацуља иза преграде што дели собу од кланице, плач остављена детета и помолила целу главу у собу да види Митрино дете ; и дете би се загледало у велике, мирне очи животињске и престало плакати! Ко јој нанесе толику неправду, да од Бога нађе, ко јој уграби њено мало, субелкасто теленце, са меким ушима као два широка бледа, јасенова листа и црнкастом звездом на челу, као да му је сред чела дунуо топао ветар и разредио дуге меке длаке на све стране, у јоблику звезде" Тога јутра не спусти Мацуља ни капи млека. Треће јутро покушаше да је преваре и доведоше јој туђе теле. Крава само што га оњуши, лупи га толико роговима, само што га не пробурази. МИ они још хоће да њу, Мацуљу, преваре тим туђим телетом! Ни тога јутра, ни свих јутара што су следила, не спусти Мацуља ни једне капљице млека. Виде Ристан да нема зашто хранити зимус краву, одведе је једне среде најодлучније, да је пошто било прода на пазару. Било је и превише трошкова кад се је кућа свештала, а ево и Никол-дана; с чиме ће он, домаћин, набавити ракију, а треба и крсну погачу шарати и месити крену свећу. У очи крсне, славе, Растан ће обим длановима месити крсну свећу. Лепо ће је уфитиљити на оба краја, па ће је по среди пресавити, да јој крајеви гледају у строге, те ће међу та два краја, уметнути још једну краћу свећу; на сваку ће малим воштаним крстићем, причврстити ситну гранчицу шимшира,текад јетакоискитио тројну крсну свећу прислониће је на нову полицу, уз Икону и припалиће у својој кући божије кандило, а кад се оно разигра обасјаће Икону, то јест једну сасвим црну дрвену плочу, на којој се не разабире више ништа него два мутна полукруга: један већи и један мањи; али ко зна шта је светиња, осећа да је то Икона Богомајке и Детета; и да су они полумесеци били ореоли над Светитељима, А онда ће под кандило поседати кумови и комшије, што дођоше њему, Ристану и домаћину, на славу. Све ће се састојати у томе, да ће он непрестано понављати, како је, јутрос, по оном падању посекао купус, а да је почекао, било би падање престало“. — Свакоме ко год уђе, он ће то казати, али шта да друго и каже а то баш и доликује домаћину. Мислећи на све то, Ристан без имало немира, замаче са Мацуљом за раскршће и оде пут вароши.

Али пусте слутње бележе мутне путе црним својим знацима далеко у напред и гавранови не гракћу само једну невољу по магленим доловима мрких сиротињских јутара. Мацуља се никад више не поврати, а у трулу сламу паде болесно дете. Ристан се нимало не смете. Шта вреди — мудрује он — једно дете у кући убогараг Ко ће се-смиловати сиротињи, ако неће Бог, који децу лепо себи узима, када види да им је одвише струдено и да су одвише гладна. За болести, то јест, „за шећер и каву“, — он је та два појма, ради нечега мешао у један — за то он, Ристан, разуман домаћин, не троши из свога џепа оно мало пара.

__Логом лежи болесно Митрино детенце, јечи

·бедно и немоћно, само ето, што још није почело