Покрет

358

пПокРЕТ

ЕНГЛЕСКО-ФРАНЦУСКЕ ФОРМУЛЕ

Некад, у доба пре Рата, сви су европски државници, говорећи о европској „ситуацији“, говорили исто: њихови говори били су редовно збир монотоних фраза о добрим и све бољим односима међу свима Владама овог света, — у првом реду, наравно, међу савезничким, о благодатими мира, који је предмет сталне бриге сваког Кабинета, 0 племенитој утакмици свих држава, и војске сваке државе, у служењу општем добру Човечанства, Цивилизацији, Напретку и т. д. Ако би која од тих фраза била мало необичније стилизована, или јаче подвучена, — то је био догађај који новине и политичке ревије нису пропуштале да експлоатишу до крајних граниша могућности. Изузетак је чинио једини Виљем: он је стекао био привилегије да не мора мерити своје речи. МИ он их заиста није мерио!

Рат је овај некадашњи ред из основа изменио. Плебејски језик обичних људи постао је језиком државника, па чак и министара иностраних дела, и данас државници о међународним питањима говоре скоро слободвије и са мање обзира него што су то некад чинили неодговорни новинари. Старога европског реда држимо се још, чини се, само ми Балканци. Кад какав Путуњџијев или Чапражиков „даје изјаве“, он се укочи и уозбиљи, и ниже лажи и безначајности на један у Европи давно упокојени и погребени начин. Сасвим је друкчији манир Енглеза. Они су искрени до циничности, и то сви од реда, припадали било којој партији: Лојд Џорџ као и лорд Керзон, Макдоналд као и Чамберлен, = на име, искрени су онда кад треба рећи нешто што је другима неугодно, па били ти други и дојучерашњи савезници. Ипак, у тој искрености је до сад најдаље отерао садашњи Државни Секретар Форењофиса, Чамберлен. У свом говору од 24. марта, он је излагао политику садашње енглеске Владе и њен став у најактуелнијим питањима међународног карактера. Говор је једна беспоштедна критика покојног Женевског Протокола — до сада најзначајнијег рада Лаге Народа. Чамберлен је овако приказао генезу тсга Протокола: заметак му је на пролетњем састанку Г.г. Ерио-а и Макдоналда, у Чекерсу. Господа су се, вели Чамберлен, споразумела: Господин који је тада био Министарпредседник (енглески) и Секретар за Инострана Дела и Господин Министар председник Француске споразумели се да заједно дођу на Скупштину Лиге Марода и да отворе дискусију о великом проблему опште безбедности, Тако су и учинили: дођоше, видеше и победише, Они су одржали говоре које је Скупштина примила са огромним одушевљењем. (Ту је Чамберлен додао: „Кажу ми, да је говор пећ! ћоп. Макдоналда имао бољи тон и да је са још јачим аплаузом био поздрављен, кад је био преведен са енглескога ни француски језик.“) Све је било најбоље, док Господа сама, и Скупштина којој су говорили, не почеше размишљати о овим говорима, и онда је одмах постало јасно сваком да су два Министрапредседника у свом заједничком пријатељском подвигу, упутили Скупштини непомирљиво опречне савете. Тада је настало једно ужурбано, грозничаво тумарање у тражењу неке формуле, и заиста формула је нађена, и изгледа да су обадве премијера веровала да ће, ненашавши, уз помоћ некојих врло

активних и врло окретних пријатеља, формулу на којој ће се моћи сагласити, — постићи споразум о нечем што је од стварне вредности. Али већ тада понеким осматрачима било је јасно да су Министри-председници, и у самом моменту кад су мислили да су највише сагласни, били један од другог далеко као полови, и да она начела која су инспирисала политику енглеског Премијера и била јој подлога, никад нису била схваћена нити примљени од француског јавног мишљења и представника Француске. Обадва висока посетиоца Скупштине — обојица запослени људи, чије су одсуство тешко могле да поднесу њихове државе упецавши, уз помоћ пријатеља и уз велики трошак свећа, формулу, вратише се у Париз и Лондон, оставивши својим представницима да скалупе у форму једног међународног споразума опречне идеале, садржине у формули о којој су се сагласили, Депутације се дадоше на посао, и у року од неких шест недеља Скупштина је израдила један закон за читав свет, с којим се по замашају и важности не могу мерити ни нејкрупнија законодавства ни у којој земљи, а тај споразум, тај законски пројект је пројектован, претресеч и примљен у мање времена него што је потребно да каква изборна реформа прође кроз енглески Кабинет или Доњи Дом. Зар је онда чудо, пита се Чамберлен, што је Протокол испао такав да га британска Влада не може препоручити Парламенту» И сад је Државни Секретар поновио већ познате приговоре који су се са енглеске стране чули чам је пројект Протокола израђен. Што је, јамачно, по енглеском мишљењу, најгоре код тог злосретног Протокола, и што, наравно, Чамберлен неје попустио истаћи, то је, да је он рађен по — континенталним схватањима, „без довољно вођења рачуна о интересима или о потребама или о положају једне поморске силе.“

Али Протокол је логична консеквенција Устава Лиге Народа! На тај, сасвим основан приговор, Чамберлен је нашао одговор, који пресеца сваку дискусију. Рекао је: „Ја осећам дубоко неповерење према логици кад се ова примењује на политику, и читава енглеска историја даје ми за право (одобравање). Зашто је, противно развоју других народа, развој нашег народа био миран а не насиланг Зашто, и поред толиких промена које су се догодиле у овој земљи, ми нисмо имали оних наглих револуција и реакција које су за последњих 300 година потресале народе који су логичнијег духа од нашегар Зато што су нас и инстикт и искуство научили да људска природа није логична, и да је неразумно политичке институције третирати као инструменте логике, а да је у разумном уздржавању од гоњења у логичном закључивању до крајности пут мирнога развоја и инстинских рефорама“.

Разуме се, и енглеска нелогичност, као и енглеска логичност, има својих граница. У садашњој европској политици Велике Британије, царство те нелогичности престаје на Рајни и на западним границама Немачке: ту почиње неумитна логика. Зашто И то је Чамберлен објаснио: „Сви наши велика ратови, рекао је, вођени су зато да би се спречила нека Велика Сила да завлада Европом и да, у исто