Покрет

покрет

359

време, завлада Каналом и лукама Холандије и Белгије. Наши прадедови су се зато борили против Шпаније кад је била на врхунцу своје моћи; наши дедови борили су се против Наполеона, а само пре неколико година ми се борисмо са Немачком. Јер ту је у питању наша безбедност, а то је ствар о којој кад се ради ми никад нисмо устукнули, нити можемо устукнути“. Дакле, ради безбедности Енглеске треба да је осигурана и безбедност Француске и Белгије од могућности немачке навале. То је логично, и да је само то објектив данашње британске политике, она би била лако разумљива и свима другим народима, оптерененим склоностима ка логици, па услед тога, по речима Чамберлена, и ка револуцијама. Али то није случај, како доказује већ досадањи ток преговора између енглеске и француске Владе о немачком пројекту т.зв. Западног гарантног пакта.

У истини, овај немачки пројект и читава велика дипломатска акција која је њим изазвана и која је сада у току, само је продужење оне врло сложене борбе којој први почетци падају већу дане преговора о миру. Та борба нема своје узроке нити у фрацуској заљубљенссти у логику, нити у енглеској индиферентносги или неповерењу према логици, него у самој промени општих погодаба које је донео слом Немачке и пуна победа Савезни«а. Друкчији су плодови победе за Енглеску, а друкчија за Француску, и сасвим су различити проблеми пред које су сретним завршетком рата постављене обадве силе. У Хоенцолернској Немачкој Енглези су имали двоструког непријатеља — који је у стању био да зада смртни ударац Британској империји, и као поморска војна сила, и као трговински такмац. Победом Савезника, Немачка као војна сила нестаје, постаје ништа, и то, са гледишта практичне политике, за навек. Према томе, опасности за Британску империју, од стране Немачке, више нема. Исто тако и у оном другом правцу победа је за Енглезе потпуна: за добар низ година конкуренција немачке трговине је бар добро зауздана. Те резултате допео је сам пораз Немачке а, разуме се, сасвим је од споредног значења како су и колико су они дошли до израза у уговору о миру. Јер никаква евентуална измена тог уговора не може данас, ни у догледној будућности, ову стварност модификовати на осетну штету Енглеске. Али не само да су Енглези своје ратне циљеве постигли одмах, самим завршетком рата, него су они, у исто време, били у могућности да узму највећи део накнаде за своју ратну штету; није им зато било-потребно да чекају тек Довсов план и Лондонску Конференцију: немачка трговинска морнарица, немачка предузећа на свима котинентима ван Европе, немачке колоније, резултати дугогодишњег рада немачке технике и индустрије у Предњој Азији, све је то пало Великој Британији као зрео плод, као непосредни резултат рата. И још нешто: увиђајући апсурдност сваког напора против садашњег доминантног положаја Енглеске у свету, Немци су се помирили с тим стањем ствари и Енглезе више не сматрају непријатељима. Соб гаје Епојапа!, конвевционални поздрав Немаца за време рата, заборављен је у поратој Немачкој, и дангс је та Енглеска, коју је Бог требао да казни, постала нека врста пажљивог протектора, а сав гнев и мржња побеђених окренуше се — против Француске!...

Шта је победа донела Францускојг Ратну славу и ослобођену браћу: то несумњиво, али то је уједно и све што је несумњиво; остало има тек да да ближа или даља будућност, а њени дарови су увек проблематични. За своје, четири године најметодичније пљачкане и пустошене крајеве, Француска је добила, прошле године, једну лепо смишљену и изражену — процедуру, по којој ће, у току година, примати ратну одштету, ако Бог да, то јест ако за све то време Немачка буде у положају да мора плаћање претпоставити неплаћању. Па и таква одштета већ је под хипотеком Енглеске и Америке. (Обадве англосаксонске силе стале су, наиме, на гледиште, да им некадашњи савезници треба да плате ратни дуг, дакле да плате оно оружје и муницију, коју су утрошили, бранећи слободу своје земље, али и слободу и интересе Велике Британије и Америке!) За Французе, дакле, победа тек током времена треба да донесе своје резултате. А то је могуће само онда ако буде заиста у важности уговор о миру. Тај уговор, дакле, има сасвим друкчију вредност за Француску, него што је има за Енглеску.

Као што је већ напоменуто, кад би сутра пале некоје и од најважнијих одредаба Версајског уговора то не би, фактички, скоро ни у колико тангирало данашњу позицију Енглеске: некадашња Тирпицова флота не може се импровизовати, још мање неки нови Хелголанд, или Килски канал. Али сасвим друкчије стоје ствари према Француској: кад би се Немци ослободили само некојих обвеза које им је наметнуо уговор о миру, Немачка би, у најкраћем времену, Француској била страшнија него 1914. и уопште него икад у дасадашњој историји. Таква евентуалност значила би за Французе исто што и пораз у Великом рату. Природно је стога што се с француске стране предузима све да се таква катастрофа онемогући, да се, дакле, стање ствари постављено уговорима о миру учврсти и да се што више огарантује. И зато француска политика стално тражи све нове и нове гарантије. Гарантије за 5. 115 ацо. Главни циљ те политике је: приволети Енглеску да и она гарантује зфајиз адио. Али, судећи по досадашњем искуству, чини се да је тај циљ недостижан. Јесенас, кад је примљен Женевски Протокол, изгледало је да ипак француски напори неће остати сасвим без резултата; међутим, данас је јасно да је и то била обмана, и Чамберлен је потпуво у праву, кад каже, да је јесенашња сагласност Г. Г. Макдоланда и Ериоа била само сагласност у једној формули која је покривала две опречне политике. Французи су, по речима Чамберлена, били успели, да уз сарадњу британске лабуристичке Владе, „упецају“ једну формулу: успех, као што се види, без особите практичне вредности. Немогућно је наћи магичну формулу која ће натурити данас Британској империји неку политику какву ова не жели. А Велика Британији не жели да се ангажује за садашњи баш аио у Европи. 51Таи5 адио, — да, али само ва западним границама Немачке, јер дотле иду непосредни .интереси Велике Британије.

Није много логична ова енглеска политика, али то јој, по речима Чамберлена, није слаба страна. Слаба јој је страна то што нема много изгледа на успх и што ће и она, по свој прилици, у садашњој својој фази, донети као једини резултат неку формулу. Очигледно је да би та политика примила