Покрет

зла покрет

стак који би хтео да постане племић (вечити исмејани тип парвениа, данас ратног богаташа) и баш та главна црта његовог карактера која даје материјал за ову фарсу одређује како треба играти ту личност, Клише знамо; многобројни филмови, вицеви, карикатуре створили су тип парвениа данашњег и свагдашњег, па и Молијеровог: он је прост али са претензијама да буде фин, незналвца али није свестан свога незнања и оно мало што зна сматра довољним да се и тиме размеће. Тај тип се може начинити психолошки компликованијим (и ако Молијер то не захтева) али упрошћенијим никако. Г. Николић међутим (то сматрамо као његову једину погрешку, изазвану уосталом вољом редитеља, иначе његова интерпретација показује доброг глумца) био је у извесним сценама сувише отворено прост, без трунке уображености и самољубља, искрено прост, глуп до блејања. Г. Верешчагин је хтео све да направи што смешнијим и отерао је комику до баналности. Најдуховитија сцена у „Грађанину пле: мићу“ је она лекција из фонетике и језика кад Журден сазнаје дасу а, 6, п,0 и у самогласници и да он, Журден, и не знајући говори у прози. По схватању редитеља сам дијалог Молијеров није био довољно комичан и требало је повећати комику тиме што ће Журден и његов учитељ да ричу и да урлају и то овај други, да би ефекат био већи, тако отегнуто и толико кроз нос да му се ни речи непе довољно разумети. То је бала најгора сцена те вечери. Е Кад кажемо најгора мислимо најгора од оних које сачињавају срж, сиже комада. А било је нешто горе и од тога: то су међучинови, дивертисмавн. Мислимо, прво, да су могли бити жртвовани и Луј Четрнаести, и играчи, и арлекини, без икахве штете. Али кад је већ све то постојало, требало је држати коју пробу више. Овзко смо видели играче који најбуквалније нису знали да играју, и који су правили тако погрешне покрете да је било непријатно гледати их. Г. Туцаковић, одличан комични бас, спасао: је- сцену са турском процесијом. Е Поред Г. Боже Николића играле су Госпође. Арсеновић, Стокић и Милошевић и Г.Г. Љуба Станојевић, М, Ристић, 8. Јовановић, Н. Гошић, Св. Милутиновић и-други. = Сафоклова Антигона не знамо колико ће-се пута давати. Желимо јој што кргћи век и жалимо труд глумаца, нарочито Госпође Марковац; што се тиче хора у оркестру (не мислимо на рецитовање Г. Милошевића већ, на сам режисерски изуметак), музике по старо грчким мотивима и осталих лепих ствари чувених и виђених на премијери, сигурни смо. да нема тога ко ће за њима заплакати.

Е Художественеци су дошли и по трећи пут. Они исти који су били прошле године, али без Скрјабине а појачани од старих Бакшејевом и још неким новим снагама за мање улоге. Даонели су, сем комада играних прошле сезоне, „Браћу Карамазове“ и „На дну“ увежбане у новој подели, а од нових Еврипидову „Медеју“ и Гогољеву „Женидбу“.

У На дну су све улоге у новим рукама, само Бакшејев, (Васка, лопов), Масалитинов (Сатин, онај становник преноћишта који воли чудноваге и звучне речи) и Васиљев (Аљошка) појављују се у својим

старим улогама, Из Браће Карамазова избачене су.

неке сцене (Иванов монолог, говори на суду) да би ствар могла бити давана за једно вече, Оба комада (можда због тих промена које нису могле а да не покваре сувише лепу успомену на представе од пре три године, можда због нешто лежерније игре гл маца) нису нас тако одушевила као први пут. Г. Варубов наследио је све улоге Качалова; он је у „Жени с мора“ и „Битци живота“, као фаталан љубавник и ромзантични херој, одличан, али се у улогама Ивана Карамазова и Барона помало губи. Госпођа Греч у „Ма дну“, Шаров у „Карамазовима“, Повлов у оба нарочито су се допали.

Женидба је, кажу, у Софији највише успела од свих комада које су Художественици тамо давали. МИ у Београду бе имати сигурно велики успех и гко је комика тог комада местимично заморнија чак и од античке „Медеје“. Иааче сви одлични као магистралче карикатуре а Павлов, који не може а да не унесе психологије у своју улогу, дао је у трећем чиву итру са којом се још само може упоредити његова игра у „Степанчикову“.

Медејом онај који је гледао пре недељу дана „Ачтигону“ мора да буде очаран. Савршена режија

Германове, њена игра, маске, декор, чак и наме-.

штени покрети лица из хора н њихови велови чије

су бој

Крижановска, Краснопољска, Токарскаја и т. д.

Художественици остају сигурно до Ускрса а

можда (ми нисмо једини да то желимо) и после Ускрса. Т.

„ПРИЧА О Г. СОЊКИНУ“ И „кин“

У времену, када се највише говсрило о Јевре-

јама н отварању њихова-унив. рзитета у Јерусалиму,

Управа Народног Позоришта изнела је на позорницу. једну комедију јеврејског писца, Симона Јушкевича..

У „Причи о Г. Соњкиву“ — то је име комада приказује се сићушан, симпатичан Јеврејин, који се

клони целсг свега, да не би коме био на сметње..

Њему једнога дана пада на памет, може да се до-

годи та срећа, да му извуче лоз, Та му мисао не даје мира; она га кињи, прао неприметно, као искра.

кад тиња, затим све јаче и јаче док се не разгорни,

почне. да букти — лоз му заиста доби већу суму

нозца — најзад плане, те му спржи оно мало тананих ћелија у мозгу: — он полуде од нагле среће;

· завеса пада. Писац је назвао ово дело комедијом

.

зато што је трагичну судбину јунака пропратио.

комиком., ·

__За ову ствар у четири чина биле су две поделе, тако да смо гледали две премијере. Мисао о.

дуплој подели улога је несумњиво умесна, наравно, само ако за то има могућности. Умесна је по томе што се њоме, углавном, постижу две користи: једна. је материјална, која је на страни позоришне благајне, јер се дају две премијере једним комадом, а друга је корист на страни публике, пошто јој се дуплом

поделом улога пружа прилика да види један тап. окарактерисан на два начина (сматрамо да је оба.

е у складу са бојама на небу, чак и тражени. ефекти као црвене пруге на небу које и Медеји им. очима дају црвен сјај, све то чини огроман утисак,утисак изазван са много труда, истраживања, измишљања ефектних ситвица, али незабораван. Медеја је била Германова, Јазон Варубов, Креон Бак-. шејев; друге улоге имали си Г-ђа Греч, Г. Г. Комисаров, Масалитинов, Шаров, хор су сачињавале.