Покрет

покРЕТ

знати, шта у Београду спремају за Сарајево Принцип и Чабриновић: да је сам иу најситније ситнице то знао, — по чему је требао да мнсли, и могао мислити, да је баш та, београдска, групица, она која је за престолонаследников живот најопаснија, и да ће баш из ње доћи прави атен: таторг Из ње, а не ни из које друге од толиких што су, као вулкански кратери, нарочито за последње две године у очи рата, покриле биле читаву територију бивше Аустро-Угарске од Дрине до Јадранског Мора, и од Котора доСушака 2 Расположење за терористичке акте било је у јужнословенској омладини бивше Аустро-Угарске скоро опште. Било је у ње и решености за акцију. И то није била нека особита тајна ни за кога. За Г. В. Стида, по свој прилици, није била. А можда није била ни за Г. Ситон Ватсона >

Шта је, у таквим приликама, Српска Влада могла знати, а шта не знати, о једном од тих намераваних терористичких аката (јер он је био само један члан у читавој серији): о атентату на аустроугарског престолонаследникарг Мислимо на онај атентат, који су имали у плану Принцип, Чабриновић и њихови другови овде у Београду.

Шта је Српска Влада знала, и шта су поједини њени чланови знали, 0 томе ми немамо никаквих обавештења. Али никаква нам обавештења нису потребна да знамо: шта Српска Влада није знала, нити је могла знати. А она није знала, нити је могла знати, ни шта ће сеу Сарајеву догодити, ни да ли ће се тамо, на Видовдан, уопште ишта догодити. Она је могла имате неке информације о смеровима, плановима,... вежбама Принципа,. Чабриновића, Грабежа. Одакле и каког Два су јој извора била на расположењу: један је српска, или потенцовано: београдска... комуникативност; други: извештаји свуда и у свако време, у оваквим стварима, подједнако интелигентне и поуздане полиције и њених органа. Информације до којих је долазила овим другим путем, извесно, нису могле бити ништа потпуније нити уверљивије од оних које је, сличним путем, добијао и сам покојни Франц Фердинанд и његова околина. Јер и та околина је нешто знала: то је, у своје време, тврдила и бечка штампа. И баш ово сазнање је, по верзији бечке штампе, утврдило надвојводину жену у решености да прати свога мужа у Сарајево. Она је била чула — тако гласи та верзија — да Босанци и Балканци много респектују жену, па је стога веровала да ће њено присуство имати дејства на људе који би, тамо на Балкану, могли радити о глаки -престолонаследнику.... Које су побуде војвоткињу Хоенберг кренуле у Сарајево: да ли забринутост за живот мужа, или амбиција и лично-породични политички рачуни, — то нас у овом случају, не занима. Али остаје факат, да је и бечка штампа признавала оно што је и без тога признања свом свету више него вероватно: да код толике шпијунаже и полиције у полицијско-шпијунској држави каква је била Аустрија, није могао једини ерцхерцог остати необавештен о плановима и смеровима кругова из којих су дошли атентатори.

Остајао би још један „извор.“ Он, у истини, не постоји али да се замислити могућност његовееекзистенције: да се, на име, замислити, да је сама Српска Влада, преко неких посредника, дириговала предузећематентатора, У том случају, наравно, њена обавеште-

ност, бар за време док су атентатори живели у Бео граду, морала би бити потпунија. За нас Србе који ишта знамо о атентаторима, и о њиховим животу овде, та је хипотеза апсурдна. Она би морала бити апсурдна и за странце које још и данас занима Видовданска погибија 1914. г. Јер кад већо њој пишу и дескутују и кад јој корен траже у Србији, дужност би им била да нешто и знају о томе о чему желе да пишу и дискутују. А и најповршније познавање прилика у Београду и Србији из 1914, године, довољно би им било да увиде, колико је немогућна хипотеза о вези Српске Владе са атентаторима преко оних лица с којима су они заиста били у вези, директној или индиректној (Цигановић, Танкосић, Драгутин Димитријевић-Апис).

Аустријанци су посреднике између Владе и атентатора тражили у Народној Одбрани. Не из глупости и необавештености, као што мисли Г. Ситон Ватсон, него из сасвим разумљивог рачуна: преко Народне Одбране, која је, сем преданих радника народном делу, имала и приличан кадар па: триота-снобова, и патриота-лармаџија, и патриота-лакташа, и свих нианса типова који се вазда гурају у близину властодржаца, — мислили су, моћи ће се пребацити одговорност и на Владу Србије, дакле на Србију (јер у мађународним одно. сима то двоје се поклапа и идентификује); с друге стране, знали су, — много, много боље него неки најновији „историчари“ — да је то апсолутно не: могуће, ако ауторе атентата пронађу у најжешћим противницима Владе, који су фактично 'дали (прилично излишне) инструкторе атентаторима. Разуме се, Аустријанци нису успели наћи оно што су тражили, јер Народна Одбрана је у Сарајевском Атентату анђеоски невина, и познати указни историчар Г. Станоје Станојевић, који каже да је један од оснивача њених, сасвим је у праву кад уверава, да нико из тога друштва није, ни из бескрајно далеке позадине, држао руку Принципу. Није, доиста! И мис Дарам ће, ваљда, веровати да није.

Дакле, тај трећи „извор“ не постоји; остају прва два. Шта је из њих могла извући Српска Влада» Да се у Београду налазе неки Босанци, без занимања, без средстава за живот, који имају снове и кују планове о нечем крупном: атентати на „високоположене личности“, буна, устанак, револуција, — нешто тога рода И, наравно, пошто је међу „високоположеним личностима“ Франц Фердинанд био највише положен, много више него, на пример, Г. Данило Димовић, или сличне „старе шкрге“, које такође нису изостављене биле из програма, логично је било слутити да је он први на нишану... Но од како је постала полунезависна и, касније, независна Србија, редовна су појава у њоји Босанци који, састављајући молбе и жалбе и меморандуме Всеросијском Императору и Цару Православном, сневају и о овако крупним стварима! Ни Принцип, ни Чабриновић, ни Грабеж, ничим, ама ничим, ни оним што су говорили, ни оним што су радили, не разликују се од безбројних својих земљака и претходника, који су, у Београду, мрзили Аустрију и били осуђени да је мрзе. Па ипак, Аустрији та мржња деценијама, није много шкодила.

Али, вели се, овде, у Београду, ти Босанци научили су како се манипулише оружјем, и овде су они добили страшни алат. То су могли научити и на другом месту. Уосталом, наука им није по-