Покрет

384 ПОКРЕТ

служила ничему. Чабриновићева бомба је остала без дејства, а Принципов револвер (у његовој руци) не би промашио ни без топчидерских инструктора.

Дакле, снови и планови, — то је, сем оружја, све што су атентатори могли понети из Србије. [У сваком случају то је све што је Српска Влада могла знати да су понели. Али оружје, оружје: бомбе из Крагујевца и револвери! Јест, понели су и то; признали су да су понели.

А да нису понели и пренели, и да Принцип онакав каква га је Бог дао, није ни долазио у Београд, — шта би било друкчијег Пре свега, није ово било први пут да револвери, бомбе и сличне ствари долазе с оне стране плота Аустрије. Не само из Ср: бије. И не само ни са Балкана. Ако се не варамо, а могућно је да се не варамо, онај материјал, на пример, који је за ноћ дизао у ваздух читаве магацине муниције у Штајнфелду (у лето 1912. год.) није био балканске провенијенције. Није дакле, било баш потребно ићи у Београд по оружје и страшно оруђе. Даље: понети и пренети оружје, то је једна ствар, а сасвим друга је употребити то оружје; хтети га употребити и моћи га употребити. Као што ћемо видети то троје се (имати оружје, хтети га употребити, моћи га употребити) увек не поклапа.

Како је речено, Српска Влада је могла сазнати само то, да неки босански студенти нешто спремају у вези са доласком Франца Фердинанда у Босну. Али и то је, по признању Г. Љубе Јовановића, сазнала кад је већ било касно за сваку њену интервенцију. Међутим, јасно је да би и њена евентуална интервенција могла имати само привидан успех: њен резултат могао је бити једино то да атентатори буду пребачени преко границе без бомби и револвера — што би им се касније, ипак, могло дотурити, без знања Владе, и ако зато, као што напоменусмо, није било потребе. А шта је Влада, после одласка атентатора из Србије, могла учинити више од онога што је учинила

Некоји људи, чини се, мисле да је самим доласком Принципа и његова друштва у Босну решена судбина аустријског престолонаследника. И према томе, за његову погибију, по том мишљењу, криви су они који атентаторе послаше преко Дрине, или им прелаз омогућише и не спречише. То је, кад је реч о сарајевским атентаторима, сасвим погрешно мишљење. Има атентатора и атентатора. Има их који су прости извршиоци, оруђе, машина у туђим рукама. Ти изврше свој задатак, већином, и не знајући му прави циљ. То је, могло би се рећи, бугарско-македонски тип атентатора. У атентатима оваквог рода главно је наћи „човека“, то јест извршиоца, и послати га на посао. Ту одговорност за дело, заиста, пада не на овог несвесног, или полусвесног човека, већ на оног чије је он оруђе. Али, нико од младића који су директно учествовали у убиству Франца Фердинанда, и нико од њихових претходника у Босни и Хрватској, није имао ни најдаље сличности са овим атентаторским типом. Покојни Жерајић (можда и Дојчић) био је некако руски тип. Он је, чини се, више журио да себе принесе на жртву ствари коју је сматрао све. том, него да узме живот човеку у коме је гледао непријатеља те ствари. Са пет метака није ни окрзнуо генерала Варешанина, али је са шестим успео да, за тренут, убије себе. Сви остали наши атента-

тори сасвим су засебан сој. Некоји од њих, и то најенергичнији, имали су врло високо мишљење о себи и о вредности своје личности. Било их је и са литерарним склоностима. А сви од реда су запаљени младићи, полудеца, својеглави, често каприциозни ђаци који превиру и које је терористима начинила литература. Али их, наравно, није дефинитивно формисала. Јер, свака новопрочитана књига или брошура, или разговор, или дискусија, или доживљај, били су у стању да им даду нове погледе и нову оријентацију. Ништа несталније и покретније од њихових убеђења и одлука! Зато је за њих једна случајно промашена прилика могла да значи, и толико пута је у истини и значила, и дефинитивно напуштену намеру. Има од таквих и данас живих: некоји од тих некадашњих несуђених атентатора сада су ником неопасни, незлобиви 60еми, а некоји су опет мирни „буржуји“ које би порез на капитал могао добро да посече.

Хтети држати под својом руком овакав елеменат био би луд покушај, а још луђе би било хтети предвидети шта ће он учинити, или чак рачунати са оним што он смера да у извесном моменту учини. Један пример: атентат на комесара Хр-

ватске, Цуваја, 8. јуна 1912. Ваљда у свима бачким

групама и фракцијама. не само на Универзитету у.

Загребу, него и у загребачким гимназијама — а тих је фракција било подоста — врзла се пођачким главама мисао о овом атентату. Дакле, број могућих атентатора био је огроман. Али то није нимало узбуђивало Господина Комесара: планови и пројекати о

атентату остајали су ђачки планози и пројекти. После познате студентске посете у Београду, у мају 1912., постала је у загребачким ђачким круговима уочљивија једна нова мала групица, и то највише тим што је, у „питању атентата“, изгледала најмање озбиљна; то је била дружина Луке Јукића: гимназисти, симпатична деца, али деца; најмлађи члан дружине није био навршио ни шеснаесту годину! И та деца су са свом искреношћу, и свом наивно. шћу деце, причала како ће убити Цуваја. Причала, домунђавала се и договарала и петљала којешта. А све је то имало један ванредно комичан изглед. Ствар је била незгодна једино у толико, што је међу децом био фанатични и несавитљиви Јукић, и што је у руке ове групице дошао — опет из Београда! — опасан материјал. (Само тада ником није падало на памет да за тај материјал о коме је било говора и касније на претресу, баца одговорност на Владу Србије. Материјал је добио Јукић од својих овдашњих пријатеља и другова, а ти су могли ангажовати Србију од прилике исто онолико колико је и Јукић студент-бескућник могао Босну или Хрватску). За намере и петљања ове групице знао је „сав Загреб“, и „сав Загреб“ је био у не: прилици: већи део зато што је стрепио да ће деца својим лудријама саму себе бесмислено упропастити, — јер да ће нешто нахудити Цувају, у то нико није веровао; — други део, мањи, то јест кругови омладине који су и сами ковали планове о атентату, бојали су се да ће деца својом нерасудношћу уништити или отешчати изгледе неког озбиљног покушаја. Ти су нашли да је најцелисходније одузети деци онај опасни материјал. То су и учинили, а један део експлозива прогутала је Сава. Али гру-

пица је и даље, истим начином, продужила свој

посао. Утврдила је, најзад, и последњи, крајњи рок

нези)