Покрет

покрет

385

атентата, и само што га није и преко новина 06јавила: то је био празник 7јелова, четвртак 6. јуна 1912., — од увек дан највеће црквене и званичне параде, и већ од толико деценија у Загребу, дан наговештаваних атентата. МИ Тјелово је дошло, и парада је била и прошла и у црквама и на ули: цама, и... — и не би ништа! Апсолутно ништа! Атентатори су остали прости гледаоци параде као и толике хиљаде других. После подне, после пропуштене прилике, састали су се „завереници“ у Максимирском џарку, да се — посвађају. То је, дакле, био резултат завере која је трајала преко месец дана, завере која је имала веза „са Београдом“, и која је била добила материјал „из Београда“: једна ђачка свађа. Вођ завере, Јукић, озлојеђен и разочаран, решио се да одеу своје босанско село. И код те одлуке је остао све до сутрадан по подне. Али тада се догоди нешто неочекивано: тога дана, у петак, 7. јуна, у маџарском Парламенту, у сред седнице, један опозициони посланик, Ковач, пуцао је на Тису. Догађај је учинио силну импресију на

Јукића: „Ето, — тако је било његово резоновање — како се Маџари боре против својих насилника, а ми Хрвати» !“ — И он се реши да останеу За-

гребу и да чека нову прилику. Прилика му се дала одмах сутра, у суботу, 8. јуна. Цувај, који је хтео да буде и некакав политичар, довукао је тога дана учитељске депутације из целе земље, да му се захвале за неку бедну повишицу плате. Те учитељске депутације требале су да буду као неки збор Комесарове политичке партије, и Преузвишени се спремао да збор што свечаније отвори. Дакле, прилика је ту. Јукић је спреман, али — сад нема оружја. Има револвер али без куршума: треба их купити, али нема новаца. Излаз из ове тешке ситуације нађе један члан дружине, онај најмлађи који још није био навршио шеснаесту годину: — он ће заложити свој сат за неколико круна. Тако и би: после не пуна три часа, Јукић је био у могућности да пуца на Цуваја (и да, место овога, убије једног невиног чиновника и једног жандарма).

Дакле, и поред веза „са Београдом“, и поред пренесеног материјала, у истини је материјална средства за извођење Јукићева ат:.нтата дао онај ђак који је имао сат, а стварни инспиратор атентатора био је — један маџарски посланик...

Сарајевски Атентат није имао овако видљиве перипетије, и зато код њега веза између првих припрема у Београду и завршног чина у Сарајеву изгледа јача. Али само изгледа. У истини, и тај завршни чин је, као и Јукићев, много више последица чудних случајности које се збише на самом месту догађаја, него што је нужна конзеквенција онога што је смишљано и удешавано у Београду. „Организација“ — или тако нешто — атентата приписује се покојном пуковнику Димитријевићу-Апису. Вели се да постоји и неко његово признање којим се јасно утврђује, да је атентат његово дело... Но да је како то признање могао чути покојни Принцип, уверени смо да би се презриво насмејао.

Кад се изузме Принцип, шта је дала читава та атентаторска „организација“р Дала је покушај непоузданог Чабриновића, у кога нису много вере имали ни сви чланови организације, — покушај који је остао без икаква резултата. Остали чланови организације били су статисти, и скоро се са извесношћу може тврдити да ни један од њих, после

неуспеха Чабриновићева, не би излазио из пасивности и да је дошао у прилику да изведе своју намеру. (У осталом, они су, у истини, и остали па: сивни, и после погибије Франца Фердинанда нису учинили ништа. А, колико се зна, убиство престолонаследника није била једина тачка крвавог видовданског програма.) Без Принципа би, дакле, поред све организације, надвојвода могао мирно отпутовати из Сарајева. Догодило се друкчије, али не вољом те организације, и не по плану њеном, Као што је познато, необавештеношћу шофера, дакле пуком случајношћу, престолонаследников аутомобил је, ударивши погрешним путем, дошао до на неколико корака пред Принципа и за моменат се зауставио. Да није било те случајности, Принцип не би имао прилике ни да испали револвер. А шта би онда остало од „организованог“ атентатар Принцип је пуцао из револвера, а то је могао и то би он јамачно и учинио, и да се никуд из Босне није ни макнуо, и да ни с ким у Београду о потреби атентата није ни речи проговорио. Атентат је, дакле, његово лично дело. Према томе, покојни пуковник Димигријевић-Апис умро је у грдној 06мани, верујући да је под његовом сугестијом убијен аустријски престолонаследник. Принцип, он једини ваљда међу свима атентаторима, није био човек који подлеже туђим сугестијама, најмање у овако крупним стварима! То знају сви који су га познавали. (У познатој својој брошури, Г. Станоје Станојевић, међу масом неозбиљних и некритички примљених ствари, помиње и једну верзију која се не може а Ипипе одбацити. По тој верзији, покојни Димитријевић- Апис је хтео да обустави извођење атентата, али је за то било већ прекасно. Ако је тачно да је то била његова намера онда је она пропала не зато што је за њу било прекасно него једино зато што атентатори нису хтели да воде рачуна о њој. Јер за неизвршење атентата, — под претпоставком да су атентатори били послушни извршиоци планова својих диригената у Београду, довољан је био чак и један телеграм. А за то је било времена све до 10 часова пре подне 28. јуна.)

Кад се ствар овако развијала, шта је могла о њој унапред звати Српска Влада» И шта је могла предувимати» Док се није догодило убиство ништа се није догодило. А које у Београду могао предвидети онај сплет случајности у Сарајеву које су погибију омогућиле, а без којих би се све срозало на једну неозбиљно безопасну ђачку заверуг Да сарајевска полиција није била невероватно глупа и индолентна, као што је у истини била оних неколико дана пред атентат, — толико глупа да су многи морали доћи на слутњу: да је сама желела погибију престолонаследникову, — лако је могуће да би и арсенал сарајевских атентатора отишао у Миљацку, као што је, две године раније, Јукићев у Саву.

Српска Влада морала је стрепити од последица евентуалног атентата на Франца Фердинанда. Али, био је неко ко је морао стрепити далеко горе, јер ће непосредно бити изложен дивљачки свирепим репресалијама: то су сарајевски Срби, и уопште Срби у Босни. Знатан је круг лица међу њима која су знала за спремани атентат. Знала! Знала онако, како се такве ствари у опште могу знати: знала су да неке групе младића греше да ће несшто страшно извести: побити Франца Фердинанда, Поћоре-