Покрет

386 покрет

ка, и кога све не. Али у шта ће се искристалисати те пратње, — то је оно што нико, до Принципова метка, није могао наслућивати. М зато се од толиких који су се бојали атентата, сматрајући га за политичку суманутост која може донети само не: срећу српском народу, није предузимало ништа да би се спречило то што ће, по њихову нахођењу, донети несрећу. А и шта се могло предузиматиг Обавестити полицијуг То би, можда, било ефикасно, али то би значило изложити најтежим казнама масу неодговорних младих људи, добрих патриота, којима је, по свој прилици, једина кривица у томе што не зауздавају свој језик. М не само то: сва је вероватност била, да ће и тај наговештавани атентат проћи као и толика друга „дечија посла“. Али ако ствар зграбе у своје руке аустријске власти, неће је третирати као „дечија посла“: за дечија петљања имаће онда да испашта сва српска Босна. Из страха од могуће несреће, на тај би начин босански Срби навукли на себе сигурну несрећу. Није чудо што су они радије чекали да се не догоди ништа.

А што је тек могла предузимати Влада Србије» Шта је она уопште могла знати о активности, или и о самој решености атентатора на потхват, на босанској територији, кад од те активности за неколико недеља ништа нису могле да примете ни босанске властиг Кад су хипотетични атентатори већ толико времена изван контроле чак и оних лица с којима су у Београду имали везе, а која су лица, као што је познато, била у круговима антиподним Владинима» Код таквог стања ствари, да је у Бечу, од стране Српске Владе, учињено ишта више од онога што је већ било учињено преко тадашњег посланика Србије, та Влада би спала у ред аустријских Пошказивача, и то потказивача оне сорте која своје денунцијације не проверава са много скрупула, То, зар, да је била морална дужност управљача независне Србије: да буду лакомислени потказивачи против своје поробљене браће»!

в

За нашу јавност све је то јасно; јасно је, несумњиво, и сваком непристрасном човеку изван нашег народа. Али, по мишљењу Г. Ситон Ватсона има нешто што је ту јасност, недавно, помутило: то су по његовим речима, „неке сасвим незгодне изјаве, учињене од стране једног првака српске политике“ (Г. Љубе Јовановића). Доносимо стога у

тачном препису те „сасвим незгодне изјаве“ и ин

Терпелацију Г. Ситон Ватсона, изазвану тим изја-

вама. Интерпелацијом морали смо назвати напис Г. Ситон Ватсона који је пре неколико дана, (10. ов. м.) публикован у некојим нашим листовима и којим се од наше Владе тражи објашњење „незгодних изјава“ Г. Љубе Јовановића : јер читав тај напис, како ће се читаоци сами уверити, онако како је стилизован, спада у род парламентарних интерпе-

лација, и то шенденциозних интерпелација. # У „Споменици десетогодишњице светског рата“, Крв Словенства, која је, у редакцији /.А Којуњина, руског новинара, објављена прошле године, публикован је, први по реду, овај напис Г. Љубе Јовановића:

„После Видов-дана 1914. године.

Почетак светскога рата затекао ме као министра просвете у кабинету г. Николе Пашића. О оним данима

записао сам недавно нека своја сећања и белешке. Из.

њих вадим за ову прилику неке одломке, јер још није време да се све објави:

Не сећам се да ли је било крајем маја или почетком јуна, кад нам једнога дана каза господин Пашић — он је о томе више радио само са Стојаном Протићем, који је онда имао министарство унутрашњих послова; али је оволико и нама другима рекао: — да се неки спремају да оду у Сарајево и убију Фрању Фердинанда који је тамо имао доћи и бити свечано дочекан на Видов-дан. Како су ми после рекли, то се спремало из круга људи тајно организованих и патриотских ђачких кругова босанско-херцеговачких у Београду. И г. Пашићи ми остали рекосмо, и Стојан прими да изда наредбу пограничним властима на Дрини, да спрече прелазак младићима који су тога ради пошли из Београда. Али те су пограничне „власти“ и саме биле у организацији, и оне не извршише Стојанову наредбу, а њему јавише — и он после нама — да им је наређење доцкан стигло, јер су се они омладинци већ били пребацили.

Тако је пропао владин покушај да спречи извршење спремљеног атентата, као што је пропао и покушај који је по својој инвцијативи учинио наш посланик у Бечу, г. Јоца Јовановић, код министра Билинског да одврати надвојводу од наумљеног кобног пута. Тако буде извршен атентат у Сарајеву, у страшнијем облику него што је пред“ виђен, и са последицама какве нико онда није могао ни у сну снити.

Главнога атентатора Гаврила Принципа знао сам лично. Видео сам га два или три пута у мом министарству, кад ми је долазио да му одобрим да полаже, приватно, испит у гимназији, најпре за пети па за шести разред. Остао ми је у сећању: малел, поширок у раменима, нешто испијена а чистог, ширег лица. Говорио је просто и без страха. Ја сам га, као и многе друге младиће који су до: лазили из Аустро Угарске, као неки емигранти, са. ветовао и храбрио да учи те да редовно сврши школу, да би, са већом спремом, могао користити народу а у опште боље послужити својим идеалима. Полагање сам му одобрио оба пута, и он је у пр вој гимназији положио оба испита. Последњи пут смо се растали готово шаљиво. Дошао је био да види је ли му је одобрење за његов испит готово и је ли послано гимназији. То ми се и дотле често дешавало, да ми таки млади ускоци долазе и сме тају због таких ситница, ла сам се љутио, те се сад искосих на Принципа и почех га оштрије корити. Јадни Принцип најпре ме гледаше зачуђено, па се од једном стаде нагло измицати ка вратима: „Опростите, нисам знао, нисам знао...“ и нагну на врата. Ја се повратих и стадох га блаже умиривати, али он похита да што пре изађе.

Ко је онда могао слутити шта ће после неколико недеља учинити тај исти усплахирени ђачић!

На Видов-дан био сам после подне у свом стану на Сењаку. Око пет сати јави ми се телефоном из пресбироа један чиновник и каза ми што се у подне догодило у Сарајеву. И ако сам знао шта се тамо спремало, опет сам, држећи слушали-

цу, био као да ме неко изненада лупио: па кад се.