Покрет

пожрЕТ

387

после први извештај потврђивао и с других страна, поче ме тешка брига морити.

Ни часа нисам сумњао да Аустро-Угарска неће ово узети као повод да Србији зарати, а сматрао сам да ће нам положај владе и земље према другим државама сада постати врло тежак, куд и камо гори него после 29. маја 1903. или за време наших доцнијих сукоба са Бечом и Пештом. Бојао сам се да ће се посебице сви јевропски дворови осетити погођени Принциповим зрнима и одбити од нас, уз одобравање монархистичких и консервативних елемената. А у колико то баш и не би било, ко ће смети устати да нас браниг Знао сам да ни Француска, а још мање Русија, није наредна да се може мерити са Немачком и њеном савезницом на Дунаву, јер је њихова спрема имала бити готова истом 1917. године. То ме нарочито плашило и бринуло.

На мене су наваљивале све сграшније мисли. Ово је почело од пет часова у недељу на Видовдан па трајало и дању и ноћу, док не бих на прекиде мало заспас, све до уторника пре подне. Тада ми је дошао лађи пријатељ мајор Н. (у министарство просвете). И он је био забринут, али није очајавао као ја. Казивао сам му своје страховање, бескрајно и, просто, неразумно. Он ми од једном својим обичним у таквим приликама: лепим, тихим али чисто инспирисаним тоном рече (од прилике): „Господине министре, ја мислим да не треба очајавати. Баш нека нам Аустро-Угарскаи зарати! То би иначе било пре или после. Сад јесте врло незгодан тренутак за наш међусобни обрачун. Али није сад у нашој власти да га бирамо. А ако га она изабере, па нека буде! Може се доиста по нас рђаво свршити, али ко зна! може бити и друкчије!“ — Ја, чини ми се, остах у тај мах при своме, али ме те његове речи у истини чисто преокренуше, и ја се тада почех прибирати и, сећајући се тога што ми рече, поступно почех опет хладно мислити, и никад ме после нису догађаји били онако савладали као она два дана...“ (Други део написа Г. Љубе Јовановића, који изостављамо, није у вези са ствари о којој је реч.)

=

Интерпелација Г. Ситон Ватсона (Из „Политике“ од 10. маја 1925).

„Има већ више од два месеца откако сам замолио Југословенску Владу, да објасни изјаве које је дао Г. Љуба Јовановић у погледу сарајевског атентата у брошури „Крв Словенства“, а ево још нема никаква одзива. Можда би се могло рећи, да су друге, много важније ствари на дневноме реду, те да је застој био неминован. Али се мени чини, да ништа не може бити важније од доброг имена земље, а овде је оно по среди. Осим тога, питање о којем се ради веома је просто, и одговор на њега могу дати надлежни у року од пет минута.

Од неколико недеља на овамо, г. Љ. Јовановић објављује сваковрсне чланке и изјаве о кривици за рат, али у свима њима он упорно избегава главву ствар, па је покушао да то прикрије оптужујући ме да његове наводе нетачно износим,

Молим још једном јавно мњење у Југославији, да што јасније разликује две ствари које међу собом немају ништа заједничко: 1.) одлучну немачку кампању, којој је циљ да пребаци кривицу за рат на Србију, и 2.) веома природну и разумљиву жељу пријатеља Србије на западу, да би неке сасвим незгодне изјаве, учињене од стране једног првака српске политике, што пре и што одређеније добиле своје објашњење.

Да би ствар постала што јаснијом, ја допуштам себи да упутим г. ЈЂ. Јовановићу следеће питење: да ли он остаје притом, да „крајем маја или почетком јуна (1914) једнога дана каза г. Пашић, да се неки спремају да оду у Сарајево и убију Фрању Фердинанда који је тамо имао доћи и бити свечано дочекан на Видов-дан“, и да су они знали, да су ти „неки“ „из круга људи тајно организованих и патриотских ђачких кругова босанско-херцеговачких у Београду“» Ово је питање јасно, па молим и јасан одговор. М затим: да ли је мислио онако како је рекао, оно што говори о пријему сарајевске новости на телефону: „МИ ако сам знао шта се тамо спремало,..“» (Оба ова места наводим тачно онако како су објављена у „Крви Словенства“, на странама 9. и 10).

Разумем потпуно оклевање г. Љ. Јовановића да да прав одговор на ово главно питање. Јер ако каже не, сваки ће питати, како је могао он, један одговоран државник, писати онако лакомислено. А ако би одговорио са да, онда опет пада на његова друга из оних дана, г. Пашића, министра пред седника и тада и сада, више него икад дужност, да успостави чињенице у њиховој правој светлости једном јавном изјавом и то тако јасно и одређено да не може бити даље о том сумње.

Морам овде додати, да сви стварни подаци, које сам прикупио и из званичних и из незваничних извора, теже да докажу нетачност изјава г. ЈЉ. Јовановића. Али је очевидно, да ће јавно мњење у иноземству и даље с подозрењем гледати на владу Србије онога времена, док било г. Јовановић не објасни како је дошло до погрешног смисла његових тврдња, било г. Пашић не изјави да су оне нетачне.

Нажалост цела ова ствар искоришћена је добрим делом са гледишта страначке политике. Један београдски. лист захваљује ми што сам помогао излучити г. ЈБ. Јовановића из јавног живота, док ме други директно оптужују да сам ову кампању аранжирао у вези са кликом корупционаша у Београду. Наравно да не заслужујем ни ону захвалност ни ову осуду. И ако не уступам никоме у свом интересовању и одушевљењу за југословенску ствар, не желим нипошто да се мешам у страначке распре ове врсте; а корупционаши су ми зацело најмање прирасли за срце, да бих дошао у искушење да с њима спрежем. Својим задатком сматрам једино, да допринесем колико могу утврђењу правог стања ствари, те да на тај начин помогнем доказати потпуну невиност званичне Србије, у коју још увек верујем. Али је крајње време да Београд једном већ увиди, да ће се даље ћутање по овом предмету схватити у иноземству као признање кривице. Р. В. Ситон Ватсон.“