Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

ПРЕДГОВОР ЈН

у убрзаном темпу, успевши тако да поруши и једну светлу, и ако стога, кратковремену појаву, оличену у либерално-радикалном Споразуму и Савезу, овога пута привидно у корист чисте радикалне владе. Опет се, ускоро затим по други пут за владе Краља Милана, јавља Чеп ех шастпа, стари Никола Христић, али овога пута са чудном улогом, да као званична жирант ликвидира краљ ве и породичне и политичке давно започете спорове, прве разводом краљевскога брака, друге неочекиваним доношењем Устава; зашта сам, дотле ноторно сваком уставном реду противни владалац узима иницијативу и са последњим данима децембра, 1888 у многоме интересантне године, дело доиста приводи крају и новом Уставу даје свечану санкцију, али не и да влада по њему. Место тога Краљ Милан силази с престола.

Силазећи с престола, Краљ Милан је дао сатисфакцију добу, у коме је починио своје погрешке и нараштају, који је патио од притиска његове владавине. Али се ипак намеће питање: да ли ће Краљ Милан бити сами без саучесника, одговоран и пред историјом за све оно, што је Србија пре живела у овом периоду"

Он није владао у доба деспотизма као Кнез Милош, није био лични центар све власти у држави, као Кнез. Михаило. Кнез Милан је ступио о пунолеству на престо као уставан владалац, по Уставу од 1869. када је и други чинилац, Народ, дошао до уставних права и до утицаја на државне послове. То су тада младом Кнезу дали на знање и Кнежевски Намесници, предајући му врховну власт. „Заједничким радом Владе и Народа — говорио је тада намесник Ј. Ристић — засушени су извори сваком неповерењу; укинута је удаљеност, која их је делила, те је тако даљи развитак земље зависан подједнако и од једне и од друге стране. Обе су сад подједнако одговорне за судбину Србије“ (Књ., 1. стр. 242.).

(Ове, и данас недовољно оцењене речи, заборављане су у хуци политичких догађаја, и читаве странке и политички људи, који кроз скупштине и иначе произилазе из средине народа. радо су после многих неуспеха, пребацивали сву одговорност на владаоца, заборављајући да су и они, не само саучесници, но често пута виновници мнсгих потреса и трзавица, којих је пуно доба, у које улизимо, нарочито од 1880 године, било тиме што су то и сами хтели, било тиме што се вољи краљевој нису одупрли.

Краљ Милан, владајући под једним Уставом, није могао ништа учинити, док није за своје намере или прохтеве имао Владу, која ће те намере даље спровести и Скупштину, која ће их одобрити. На жалост, догађаји ће показати, да он, после промене владе од 1880 године, није имао чак ни потребу да се нарочито усиљава да такву владу и такву Скупштину има. Оба ова фактора су се често сама наметала, да му буду на расположењу, и само са оваквим саучешћем и Владе и Скуп-