Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

19 жив. ЖИВАНОВИЋ

штине, Краљ Милан је могао бити онакав, какав је био и доћи. у безизлазан положај, из кога је могао изаћи само абдикацијом. Он није могао такав бити до 1880. год. из простог разлога, што му дотадање либералне Владе то нису хтеле омогућити.

Наше дело је с тога засновано и консеквентно изведено у том д ху и правцу, да се у њему огледа и свеколики рад Влада и Скупштина, њихових већина и мањина, а то ће рећи рад Политичких Странака, како би се могле оценити и њихове заслуге и њихова одговорност пред Историјом. И док је Краљ Милан својом абдикацијом узео консеквенције из својих поступака, Политичке Странке, напротив, нису абдицирале ни на своју прошлост ни на своју иницијативу у будућности. Али су за то остали сви трагови њихових поступака и политичких актова. Одговорност Краља Милана не искључује дакле одговорност Политичких Странака, које су у својим одлукама и поступцима чак биле, и требале да буду, више самоопредељиве но и сам владалац. Јер „Краљ краљује а не влада“, политичка је догма, која је у основи сваке конституције. Онај чинилац, дакле, који влада, који ствара законе и спроводи сва законска наређења, који одабира вршиоце државне управе, који врши изборе и из њих добија своје партијске Скупштине; чинилац, који ствара буџете и употребљује их по свом нахођењу, са уживањем свих држ. бенефиција и користи, које власт даје, који влада у миру или доживљује немире и угушује буне, који води ратове и закључује мир; чинилац најпосле, који свим тим утиче на политичко васпитање народа кад у добром кад у рђавом правцу — што ми у резултатима и данас видимо — тај тако велики чинилац. мора и пред историјом примити одговорност за своје поступке, од којих судбина земље зависи ништа мање, ако не и много више но од „воље“ владаоца уставног па ма како овај био иначе самовољан.

Са несхватања своје властите моћи и права, али и духности и савесности оних, који су на управи земље и произашао је онај несрећни низ догађаја овога другог, једанаесго-годишњег периода; догађаја, који су се низали и ређали један за другим у све самим супротностима а одигравали се у непрекилној борби, из које су изашли подједнако разочарани: и Странка, која се у овом периоду највише одржала на влади, као и Странке, којима је пала у део улога опозиције, иу чијем завршном чину капитулира и сам Краљ.

Како су се пак сви напред поменути догађаји од 1878 до 1889 зачињали, развијали и завршавали, — биће предмет ближег расматрања у овој књизи П. Политичке Историје Србије. Објављујући је, писац се њен нада, да ће и она у широј јавности и у својих многобројних читалаца, наћи исти повољан пријем и благонаклону оцену, као и њена претходница књига |.

На Петков-дан 27. (14.) октобра 1923. год. Аив. Живановић

у Београду.