Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 23

„Сепаратни дуг на страни, целокупни с интересом, износи: 9,352.824. динара.“

У протоколима скупштинским, а поводом интерпелације и предњег одговора мин. финансија, стоји још и ово, што осветљава ствар:

„Тодор Туцаковић би желео наредбу да се ове цифре не читају.

„Министар финансија вели, да је он то већ учинио на француском језику, и то у толико примерака, колико је нужно за важнија места. Ово је учинио нарочито због странаца, што су они говорили, да смо ми десет пута више дужни, но што је у ствари. Ако је вољна Скупштина — вели мин. финансија даље — он може и наредити да се ово штампа и на српском језику и ако је све ово у главном буџету изнешено.

„Скупштина прима, и интерпелант је изјавио да је с одговором задовољан,“

Једна од првих и најпречих брига владиних била је, да се нађу извори за одужење овога дуга. Тога ради она је поднела Скупштини (одмах 26. нов. 1878) особени предлог који је 16. јануара 1879 у Скупштину унесен и усвојен, а 19. јануара т. год. и потврђен као: „Закон о изворима за одужење државног дуга учињеног у рату за ослобођење и независност народа“. По члану !. тога закона — који су проучавали сва три сједињена одбора —: „Извори за одужење државнога дуга учињеног у рату за ослобођење и независност народа јесу:

„ 1 Упис у радње, П проценат: а) на плате, пензије и приходе _ чиновника грађанског и војног реда, свештеника, правозаступника и општинских званичника; 6) на приходе манастирских, црквених и општинских добара,“

Члан 9 закона опредељује величину уписнине. на радње, делећи опет ове на 21 ред, према просечном годишњем приходу од 200 до 10.000 дин., одређујући процентално повећање за приходе преко 10.000 дин. по 2 дин. за сваку стотину више.

Принцип је овог закона био да се поштеди земљораднички ред у земљи, а да оптерети чиновника и трговца. То му је била врлина, али то му је била и слаба страна; јер је знатно сужен број оних, који су имали да понесу финансијске последице рата.

Као даља мера финансијске природе јесте законодавно решење о продужењу рокова плапања (мораторијум) до 1. јануара 1880. го„дине, и то за пределе и места „која су у првом рату непријатељем попаљена или опљачкана.“

Искуства стечена у рату, похабаност ратнога материјала, особито пушака и топова, диктовали су влади једну меру, која је имала необичног значаја за војничку спрему. То је установа Оружнога Фонда, по закону 19. јануара 1879. Његов је задатак и цељ означен у чл, 1.: „У цељи, вели се тамо, олакшице наоружања српске војске са сувременим ватреним оружјем“ установљава се оружни фонд; а извори су му: „свакогодишње уштеде у војном буџету, улог сваке пореске главе по пола динара уз порезу и, најпосле, добровољни прилози појединих личности и установа“.