Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

_ ПРЕД КРУПНИМ ДОГАЂАЈИМА | 385

од захтева означио као неусвојиве. Одмах се на краљев предлог избере један одбор од људи све три странке, да још у току тога дана (8. дек.) прегледа ове захтеве, формулише их, како би се они, који се усвоје, могли одмах и у Устав унети. Напредњаци не хтедну доћи на овај договор; те га изврше Либерали са Радикалима, и дођу до споразума.

Сутра дан, 9. децембра, ове су измене и допуне проведене кроз Велики Уставотворни Одбор, који их, према синоћњем либерално-радикалном споразуму, и усвоји.

Но Напредњаци не приступе ни овом усвајању. Милутин Гарашанин, други потпредседник, онде у Одбору прочита и преда Краљу, у име своје странке раније спремљен акт, којим изјављује оданост странке Краљу, а противност њену допунама, налазећи: да је доста попуштано крајностима и да они — Напредњаци то више не могу и неће, остајући на пројекту Устава, како је он израђен био до изношења јучерашњих захтева радикалних.

Краљ и Одбор саслушали су ову изјаву. Одбор је већ донео био одлуку и усвојио накнадне измене и допуне, а Краљ захвали Гарашанину на изјавама оданости његове странке, али изјави да он „мора водити конкретну политику,“ подсећајући тиме Гарашанина, да сутра долази у Београд Велика Народна Скупштина са пресудном радикалном већином. Краљ није желео вређати Напредњаке; а могао би одмах казати: да Велика Народна Скупштина нема ни једнога напредњака: у својих 682 члана !!|

Краљ Милан је и овога пута — као и кроз цео процес новоуставни — очевидно повлађивао Радикализму. Према целокупноме систему и духу новога Устава, није ништа чинила још која одредба више или мање. Он им се више није противио. На против, он је допуштао све, да Устав буде што слободоумнији, што пространији. Ми ћемо имати прилике да видимо, далеко доцније, да је све то имало извесних, на жалост не исправних разлога и мотива краљевих; али у ономе моменту никоме није ни на ум падало, да и такве разлоге претпоставља, а још мање тражи. Ту је у осталом стајао чист и неопоречан факт: сам Устав, који је већ сад на самоме родају добио назив „најслободоумнијега Устава у Европи.“ А ту је стајао и други факт, да је т. зв. „коло уставности“ сада почео и водио сам Краљ Милан. Коме је још требало да иде до у дубине необјашњених мотива и да се још пита у томе свечаноме моменту: за што ли је тог!

Краљ Милан је повлађивао Радикализму и из још једног разлога, који се ускоро и сазнао. Он је полагао на то, да представници Радикалне Странке у Одбору, са осталима разуме се, даду свој пристанак и потпис на „Предлог Устава за Краљевину Србију, који је израдио Уставотворни Одбор,“ како се сада тај перфектан предлог називао, и у каквом је облику, преко владе, и

| 7 Само је у Пироту неким компромисом, који је извео окр. начелник, изабран један једини напредњак, но и он није хтео или смео доћи на Скупштину.

Пол. Ист. Србије 1 4 25