Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

384 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

"Ове дебате имају тај већи значај, што су у њима дошли до рече "људи позвани да расправљају оваква питања; те дебате даље су важне и с тога, што је из њих — као што ћемо мало после видети — дефинитивно произашао Устав од 1888 године, Он је тако готов дошао пред Велику Народну Скупштину.

М у овоме је одбору све ишло лепо и правилно, и ако није недостајало ни демагошких испада ни неспретних предлога. Имало је ту људи, који су хтели да све уђе у Устав, чак и оно, што би могло доћи у министарски распис, дакле чак не и у специјални Закон. Али је у Одбору било и сувише паметних људи, да би по нека глупост или крајност могла прођи и узаконити се. Представници Радикалне Странке, и ако су се трудили да што више унесу у Устав, били су они, који су, кад је дошао на претрес „део ТУ — Краљ“, преко свога члана Ристе Поповића захтевали, да се тај део и не претреса, већ да се усвоји цео, како га је Ужи Одбор израдио. Формално то и није била погрешка; али је имало свој чисто политичко-партијски мотив. Радикали су се очевидно желели допасти Краљу Милану, -и-неоспорно“је отуда-и потекао овај, тако. гласно и демонстративно _изнесен предлог. Нико није имао потребе да му се противи, и он је усвојен; а, нема сумње, да је намера за овакав предлог иза леђа обе друге странке, достављена претходно Краљу Милану. Краљ је благодарно, као што је у опште не тако

ретко узимао реч; а у једној таквој прилици, у којој он није делно · истакнуто мишљење, уграбио је Краљ да каже: како он не признаје, да је династија Обреновића 1858. „доведена“ на престо, пошто је то било богодано право “његове Данастије. Наравно, ту присутни остатци Свето-Андрејаца-из- 1858. и остали живи присутни савременици, знали су боље, како су ствари око повратка Обреновена тада текле, Али се прошло на наведеној изјави краљевој. Другим речма: Краљ Милан је нерадо пристајао да је Краљ „по вољи народној,“ као што ни његова слаба побожност није давала основа веровању, да је и он мислио, да је то што је, бар „по милости божијој,“ и ако је то, и једно и друго, стајало свуда тамо, на законима и указима, где год је он, као Краљ, свој потпис стављао,

Но радикални захтеви у Вел. Устав. Одбору расли су са рашћењем поуздања, да Радикална Странка има н то пресудну већину у Великој Народној Скупштини, чији су взбори (4. дец.) падали у дане, кад је рад око Устава био у највећем јеку. Тако, кад је изгледало да је све свршено, 8. децембра у подне, излази један од чланова Радик, Странке у ширем Одбору, и, у име својих другова, изјављује: да они траже да се извесне измене у веп свршеном Уставу, предузму, набројивши их око тринаест. Цела је ствар изгледала као неки ултимат. Али, за чудо, ва Краља Милана није учинила никакав особит неповољан утисак. Он није ничим супротно реагирао; а први потпредседник, Ристић, узев реч, подвргао је анализи захтеве изнесене са радикалне стране, и нашао је, дау њима исма толико супротности, а да се не би могли узети у дис кусију, па оценити и неки од њих усвојити, јер је и Ристић некоје