Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

ПРЕД КРУПНИМ ДОГАЂАЈИМА 387

Али је суђено било, да последњи моменат овог историјског рада буде обележен и једном правом експлозијом Краљевске срџбе (која је, после оне у ужем уст. одбору, била друга у целом овом раду) изазване двојицом чланова одбора, двојицом сељака, који су били изабрани и за посланике. То су били: Димитрије Катић и Ранко Тајсић. Први прозван, изјави, да не може да потпише Устав, с тога што га не налази, у неким одредбама, још довољно слободоумна. Краљ оћута на то, и продужи даље прозивање чланова по реду. Тако се примакао ред до Ранка Тајсића. Писац овог дела, који је, као секретар стајао код првог примерка, који је потписиван, мануће главом на Ранка, који је седео недалеко од секретарског (десног) стола, на коме су чланови потписивали Устав, рекав му: „Хајд, сад је скоро на те ред!“ На то ће Ранко са њему својственом мимиком и као увлачећи главу у рамена више кроза зубе рећи: нећу ја да потпишем! И доиста, чим га је за тим Краљ прозвао, он је одговорио да неће да потпише. Очевидно, Тајсић није на то мислио, али га је Катићева изјава повукла и овај, већ довољно познати оличени тип простачке срачуњене и спекулантске демагогије, каква се икад јављала у Србији, једва је дочекао овај случај, и у бојазни да му то не нахуди популарности, отказа и он потписа. Краљ је кипео од уздржанога гњева; али је довршио прозивање, и онда је тек плануо давши силна израза своме негодовању. Ово је потицало, једно са срџбе на ова два човека, који збиља ничим нису могли оправдати свој поступак; али још више са подозрења, да ово, што ова два сељачка посланика раде, није симптом неког спремљеног отпора или и чега другог у самој Скупштини,! која сутра дан (11. дец.) имађаше већ свој први састанак. Сви старији чланови одбора беху по потпису Устава из сале изишли у споредне просторије дворске, а и Председник Министарства Н. Христић није такође био ту — пошто влада у опште није имала никаквог положаја у раду Уставотворнога Одбора. — Краљ пошто је дао силна израза своме уздржаном гњеву у љутини довикне сину Ник. Христића, члану одбора, Кости, да каже господину Председнику Министарства да држи у приправности све мере, на случај, ако би се даље (у Скупштини) јавио овај дух, који овде оличавају два напред поменута члана Одбора. Краљ је говорио још, узбуђено, срдито и плаховито. У то наиђе од некуд, упозорен на ову изненадну сцену, Јов. Ристић из спореднога вестибила. Краљ, спазивши га у више болећивом тону указујући на супротну страну, где су стајали Катић и Тајсић, овај последњи у симулираној погружености, упита Ристића: да ли види

1 И сам је Ј. Ристић био склон веровању, да ће радикали, свемоћни у Вели- |

кој Скупштини, учинити какав ванредан покушај, управљен против Краља. Излазећи једно вече са саветовања у редакцији либер. листа, за трајања Скупштине, и окружен малим бројем пријатеља, где је и писац био, Ристић Не рећи: „Сад ћемо видети ко су радикали, који имају да покажу и на делу оно, што су од свог постанка проповедали, нарочито у погледу владаоца. Не учине ли ништа, онда ће се знати да нису оно, зашта их свет у опште сматра.“

уј