Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

ПРЕД КРУПНИМ ДОГАЂАЈИМА 393 Нар. Скупштине, али ни смањити без пристанка Краљева (чл. 66.). А та цивилна листа, у тешким фин. приликама, износаше одавно 1,200.000 динара, сада први пут чак и Уставом огарантована.

А странкер

Да ли су оне биле, и могле бити, на висини задатка, који су имале да реше, изненађене правим уставним препадом од стране владаоца, а после бурнога политичкога живота и прошлости, тако променљиве и пуне неправилности и скретања са правога пута, у којој је читав један политички нараштај тако рећи сатрвен, а други се подигао у посве тешким и мрачним приликама, поневши на себи, поред врлина које патње дају, и све мане и пороке вечито лажнога и мучнога положаја, коме једина последица могаше бити политичка деморализација.

Свака је странка у ово велико дело, било према својем броју, било према својој моралној вредности, унела свој удео.

Улога Напредне Странке у Уставотворном раду била је до краја одиграна. У самој Великој Нар. Скупштини, сем својих представника међу краљевим повереницима, они нису имали присутног ни једног свог члана.

Држање Либералне Странке и њеног вође Јов. Ристића, при доношењу новог „Устава од 1888“, довољно је већ обележено на последњим листовима. Целокупна радња те Странке оправдава наше тврђење, да је Либерална Странка при томе, — почев од 1869. када је постао први Устав, па до 1888 када постаје овај нови Устав — остала стално себи доследна, из убеђења, из осећања истинске потребе за вишим и јачим уставним гарантијама, а и из нужде, због вечите самовоље краљеве,

Радикална Странка, која је дала у Великој Уставотворној Скупштини свој главни контингенат за изгласавање новог Устава, радила је, поред убеђења о потреби новог Устава, и под великом примесом принуде, коју јој је њена рођена судба из прошлости наметала. Као што смо не једном већ нагласили, патње Радикалне Странке биле су онај највећи мотив за њену жељу, да се дође до промене Устава. Но, као год што је мржња лош саветодавац, тако је и патња лош уставотворац. Она често помрачава правилне погледе, гони у крајности, и руши ону равнотежу, тако потребну при овако великим политичким делима.

Али за то ће и остати као чудан факт у историји српске уставности, да су се: један од највећих рушилаца уставног реда, какав је скоро кроз целу своју владавину био Краљ Милан, и једна политичка странка, са тако екстремним уставним прохтевима, каква беше Радикална Странка, тако необично пријатељски срели приликом доношења Устава од 1888. године. Ако су се, доиста, икад „крајности додирнуле“, то је било овом приликом.

Мора се оставити времену, да објасни ову необичну појаву. И доцније ће се видети, да то није било случајно.

Но, ма како да је „Устав од 1888“ постао из сарадње најсупротнијих елемената, и на начин какав смо изложили, ма каква