Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

· 892 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

| „У исто време, Његово Величанство, узимајући к знању да су му портфељи стављени на расположење, и задржавајући себи право да доцније од овога употребу учини, благоволео је изјавити: да од патриотизма кабинета очекује, да још неко време задржи управу земаљских послова, вршећи их у досадашњем духу непристрасности према политичким странкама“.

Краљ је очевидно оклевао да изврши промену владе, и ако _ је промена била и природна и неизбежна, и ако му је и сама влада, давањем оставке, изашла на сусрет, |

Оклевање је било приметно, и ако није било у овоме моменту објашњиво. Никола Христић и његов кабинет остали су на влади и, заједно са новим Уставом, на који су чланови овога кабинета ставили своје потписе, ушли су у нову 1889. годину, а тиме је неизвесност положаја бивала све већа, Е

Човек који зна политичку прошлост људи у Србији, не може да се одбрани од неке ироније, кад погледа потписе какви су поређани, и од стране Скупштине одређених потписника и од стране владе, на последњем листу новога Устава, и који оличавају све саме, чак непомирљиве супротности. Али то требаше да оличава слогу Краља и Народа, као и слогу партија, којом се до Устава дошло. Лако беше слогом до Устава доћи, али да ли ће се та иста слога у чувању и поштовању, и неексплоатисању Устава и на даље одржатир» То ће имати тек време да покаже. Али та нова времена имађаху тек да дођу, а иронија је стрчала и бола у очи и није наговештавала ништа добро за ближу или даљу будућност домаћег уставног развоја. Довољно је само име председника Министарства Николе Христића: — иначе поштена и примерна чиновника и човека — па да та иронија буде потпуна. Човек, који је врхунац своје политичке каријере достигао био у времену још пре више од двадесет година, у добу потпуне безуставности и гоњења оних, који су, под Кнезом Михаилом, тражили ма и најпримитивније уставне гаранције, данас даје, заједно са својим друговима, потврду на нови „у Европи најслободоумнији Устав“. То важи и за остале чланове владе ове, који су, сваки на свој начин, обелоданили, у ранија времена своју ненаклоност према већим дозама слободе, а у толико већу оданост личним сматрањима владаоца.

Џа и непосредни творци овога Устава, Краљ као и све три странке, дају ли они баш тако неоспорно гаранције за чисто и беспрекорно порекло свега онога, што се налази сада у Уставу Иницијатива за то припада Краљу, који је дотле тако силно и безобзирно покровитељствовао, нарочито за ових минулих осам година, сваки политички неред и чувао и подизао људе, који су му у томе ишли на руку. Је ли он могао доиста опорећи себе сама у моменту, када је развио онако силну речитост у корист новог Устава и нових идеја, које су у њему нашле места, поред ипак доста добро очуваних права Краљевих, па чак и цивилне листе, која се по новоме Уставу не могаше повисити без пристанка