Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

АБДИКАЦИЈА КРАЉА МИЛАНА. —- КРАЉ. НАМЕСНИШТВО 405

Прво је одувео сина од жене; за тим је повео брачну парницу и најпосле се развео са женом; одмах по томе приступио је изради Устава; а кад је овај био готов, он је, не мењајући владу Николе- Христића, још само чекао згодан дан, да и своју последњу намеру изврши, да абдицира, то јест: да остави престо, народ, земљу, породицу, сина и дом свој и оде у свет.

Па ипак, свим овим није још исцрпена карактеристика личности Краља Милана. Она се може посматрати са много страна, сем у погледу његових идеала и какве их је он имао или немао у погледу јединства народнога, коме је онтребао бити вођа и заставник; у погледу склоности његових ка општој и специфично народној култури и, најпосле, у погледу на његову осетљивост и исправност као уставна владаоца. У погледу на народ, коме је Милан Обреновић био владалац, допуштено је и једно крупно, и ако жалосно питање: да ли га је он у опште љубио и за његову срећу мариор Он то није смео изрећи у својој земљи. Али је вероватно да ће се и у том погледу наћи података, или боље речено доказа у поверљивим Бечким Архивама. Јер је Милан, до смрти, остао потпуно искрен и поверљив према онима у Бечу.

Интересантан је Краљ Милан био и у погледу практичне политике, као и њених носилаца: партија и влада. Ту је он имао осведочених стмпатија и антипатија, које искачу на видик ближом анализом његове владавине, нарочито од 1880 даље.

Краљ Милан ипак није био цепидлака; он није марио да се бави личним ситницама. Ако је и о томе почео далеко доцније водити рачуна, то није било за његова краљевања. Он би, нарочито кад је после 1880 дошао у положај да сам опредељује правац политике, уочио главни циљ, нашао људе за то, и онда би им поред свих преимућстава њиховог високог положаја — оставио већим делом слободне руке да тај циљ изводе како најбоље знаду. и умеју, наравно подржавајући их целим владалачким ауторитетом. Али за то је он морао бити уверен, да има људе од поверења, на које се сме и може ослонити. У доба владавине, које он сматраше као најлепше, његов ослонац беху Напредњаци. Ни први њихови неуспеси с Бонтуом, ни расцеп у Скупштини (1882), ни све бешња опозиција у земљи, ни -велаки успех Радикала на изборима (1883) „не могаху га поколебати у његовој наклоњености према Напредној _ Странци. И кад је се морао, с јесени 1883 растајати са њима, он _није пустио да плодове изборног успеха пожање опозиција, већ

_ јој је презентирао Николу Христића, то ће рећи опет Напредњаке. "А по угушеној буни, он је, прелазећи преко примера лојалности "Ник. Христића, опет позвао чисте Напредњаке и с њима је отишао | на Сливницу. Па и онда их није хтео напустити, продужио је с њима још годину и по. А кад је дошла савезна либерално-ради"кална Скупштина (1887) и показала вољу прво кроз адресу, да претресе рад Напредне Странке, онда се испољио Краљ Милан сав, одбио адресу, и примивши Скупштину у двору, изјављује: да он не може допуститити да одговарају људи, који су вршили његову вољу.