Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

"404 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ако је хтео погледати унапред, видео је опет и у свом дому иу држави борбу и неизвесност. Он, или није хтео или није могао бити уставан Краљ. Он је Краљ борбе, великих прохтева а слабих успеха, или боље рећи, јаких неуспеха, нарочито од онда, кад је настала ера чисто његове личне владавине.

Мисао на силазак с престола није била више далеко; она се сама собом наметала, као резултат свеколиког краљевог и домаћег живота и политичкога рада његова.

Ми не можемо знати за све оне унутрашње душевне борбе, које је Краљ Милан морао претурити и издржати, докле се решио да учини овај корак, коме је-главни циљ без сумње био да, силазећи с престола, понесе собом и све жалосне успомене, за његово име везане; а да сину своме осигура положај и престо, који је у свима овим непрекидним борбама био-озбиљно-заљуљан са краљем Миланом на њему. Колико је у томе пресуђивао и инат према краљици Наталији, ми не можемо знати. Зна се, да је о томе кораку писао цару аустријском и цару немачком као својим "политичким пријатељима па и протекторима, и да су му они оба саветовали, да то не чини, За Аустро-Угарску је била чиста штета одступање Краља Милана. Тиме она губи једну сигурну позицију, више но једнога савезника, губи свога вазала. Што се тиче Русије, све што је до сада било, јасно је показивало, да је Краљ Милан био у очима тадашњег одлучног цара Александра Ш просто немогућ. С тога се он на ту страну није ни за савете обраћао, а није се смео више обраћати. Немачки цар му је, како смо слушали доцнаје од Ристића, одговорио: да су владаоци као војници, на стражи, који морају издржати на своме положају, ма како он тежак био. То је, без сумње, био добронамеран савет. Али Краљу Милану он је био бескористан. Он је се и сувише учинио немогућим, он је већ у својим грудима нагомилао толико срџбе на све што се из народа истакло као политичар, да је, дајући чак и нови Устав, и кад је се поверио Јов. Ристићу, каквом се мишљу носи, исповедио се: да он познаје себе добро, и да он нема стрпљења да влада уставно. Није недостојало на лојалним саветима, баш од онога коме је он у првом реду хтео поверити Краљевску власт, да се све може још поправити, и да је све ово, што је Краљ учинио, дајући без икакве резерве нови Устав, такве природе, да ће помоћи и учинити да се све старо заборави, и да се сви недузи излече.

Узалуд; Краљ Милан је своју одлуку одржао. :

Сад се види, да је се она зачела раније, можда још у првој половини године 1888, када је отпустио Радикале и понова позвао кабинет Николе Христића. Да је тако сведочи све оно, што је после

тога урадио:

' За владе цара Александра Ш. тад. посланик у Петрограду, генерал Ђ. Хорватовић, једна крута војничка фигура, добио је налог, да предстане цару и поради, да се поколебани тамо положај Краља Милана поправи. На све наводе генералове, цар је кратко одговарао, само: „Милан непоправим !“