Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

АБДИКАЦИЈА КРАЉА МИЛАНА. —- КРАЉ. НАМЕСНИШТВО 407

ном критично времену, _у романтику: осуђеника тражи помоћи и спасења Тамо га о е одвела ни љубав према Радикалима колико мржње ибералима; јер он имаше да бира само између њих двоје. Само ваљда мржња његова према жени својој, Краљици Наталији, била је већа од мржње према Лиералима, ма да су му иначе политички и сувише незгодич били

и Радикали, Али он се са њима борио дуго година само на од стојању, док је са Либералима на влади до 1880. имао да се носи очи у очи. Резервисаност Ристићева и либералних првака као и бујност радикална, били су два одбојна пола, који га никада нису могли превући, бар не да заједно раде; али су га у толико више привлачила стара и млада господа консервативно напредњачка. Да ли га је та одвратност према мудрости и снази коју је

у својој земљи имао, одвела у аустро-угарске воде» То је тешко погодити, као што је у опште тешко знати: што је он још 1881. год. приступио тајној конвенцији, када се још ништа не виђаше што би га угрожавало. Отуда је дошло оно тумачење, да је Краљ Милан пришао Аустро-Угарској, из зазора према Русији, чије му пона-

шање, нарочито“ за-време“ другог рата, Санстефанског уговор

ли

Берлинског конгреса, није више уливало поверења ни. давало по- –

уздања. И ако се много што шта и могло Русији с разлогом 5а-

мерити, то још ниј

па и они нису довољни да тај обрт дефинитивно на чисто изведу. | Он је могао знати за слабост консервативаца, али за то је се, поред старије Либералне Странке, помаљала на хоризонту млада и мно-

гобројна Радикална, која се организовала јануара 1881. и у лето У

1882. год. Да ли је Краљ Милан још тада био известан, да се са

прибећи завремена под заштиту туђе силе; или је још тада била код њега поуздана извесност, да он не може да трпи радикале

том странком јавља некакав опак противник, против кога ваља |

је се осудио на дворбу туђину и везао себи руке слободнога рада, кретања и споразумевања са Бечу непријатним и осталим политичким |

ни У којој форми, па му је требала она фатална конвенција, којом

људима у Србији, ван Напредне Странке. Били мотиви за свем

ово какви му драго, једна од најсталнијих склоности у политичком "смислу, била је Краљ Миланова приврженост Аустро-угарској. Он је, по свему судећи, волео и абдицирати, но се на тој страни компромитовати. Тако је и урадио!

И ако смо ми принуђени да из владавине Краља Милана истакнемо и оне доцније (од 1860.) моменте, који ту владавину не карактеришу лепо, и чине је да се она, знатним делом убраја у несрећне дане српске најновије историје — ипак нам је дужност признати, да је Краљ Милан имао и доста светлих момената у својој владавини, и не једном и доста заслуге за по неку срећну мисао — као што су његови дарови науци — и извесну реферму, као што је пресбражај војске у 1882. години. Колико би више било

е довољно да објасни овај велики обрту души | Краља Милана. Остало би да се траже и неки унутрашњи узроци, |