Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 47

на Јовану Ристићу. Његови говори — а он јему овој прилици неколико пута узимао реч — ударају свој печат на свуколику дебату о адреси, и узвишују је на степен истински политичке дебате у којој се огледа и сам говорник и цела ситуација и коначан исход дебате. У Е

У тим разним говорима, — који су претходили главном завршном говору (18. нов.) непосредно пред поименично гласање 0 адреси — Јов. Ристић, додирнуо је све главне моменте, који су се истицали у току претреса, како у погледу и на оно, што је одтовореко од стране владе.

То више начелно разлагање било је првог дана дебате о адреси (16. новембра), при крају које искрсне тражба: да се постави питање, да ли је скупштина довољно обавештена и да се реши.

Да би се свака излишна дискусија и о том прекратила, одмах за тим даје изјаву Председник Министарства: да се слаже са Председником Скупштине, да се још говори, кад има доста посланика пријављених за говор. Ми знамо већ и из ранијих скупштина да је Јов. Ристић увек био противан преком прелому у овим приликама, знајући, да ове дебате и јесу „вентил сигурности“ од експлозије друге версте.

Дебата је дакле настављена и продужена још и 17. 18, и 19. новембра, наравно поред разних других послова, предлога, питања и т. д. која у скупштини претходе дневноме реду.

Већ идући дан дао је опет прилике Јовану Ристићу да се изјасни о једној деликатној теми: о поверењу влади, кроз адресу.

„Приметио сам, вели он, да у пргтресу јучерашњем нарочито, два питања занимају г. г. говорнике. Прво је питање о томе: да ли треба или не треба изразити у адреси влади какво признање; а друго је питање већ оно, што се непрестано покреће, а то је о „патентарини“.

„Што се тиче првог питања, ја бих најволео, а и све бих молио да се њиме не занимају. Ја ћу исто тако задовољан бити, ако већина одборска избрише из адресе свако признање, као што немам противу тога ништа, што мањина одборска неће у адресу да га стави. Ја сам у току моје државне службе пожњео доста хвала и признања. Ништа ми, дакле, неће допринети ново признање, као год, с друге стране, што ми неће ништа на свету удити, ако се оно прећути. Ако сам са својим друштвом привредио што год овој земљи, уверен сам да то ћутање неће саранити моћи ту заслугу. Дакле, може се из адресе већине свако признање изоставити. Ми нити ћемо противу тога рекламовати нити ће мени бити жао. Око тога говорити, значи, дакле, губити време и трошити касу државну, као што је посланик бољевачки врло лепо казао“.

Природно је, да тако једна важна, а не мање и заоштрена дебата није могла проћи и без јачих сукоба, без парламентарних