Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

48. ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

сцена, где је нужна опомена председништва и узимање увредљивих речи натраг.!

Министри остали у опште нису улазили у ову дебату, сем Министра просвете Стојана Бошковића, који је и сам, у сукобима, поглавито посредовао увек у духу помирења, што је одговарало његовој неотпорној природи. 3

Тако је дебата ушла у трећи дан 18. новембра, када кулминирала у великој беседи Министра Председника Јов. Ристића,

„Господо! Имајући закључну реч у овом претресу, који је доста дуго трајао, трудићу се да будем у говору, колико је могуће, краћи. ја

„Пре свега имам да обележим гледиште владино у питању: да ли се могу уводити у адресу и они предмети, које владалац у својој престоној беседи није спомињао. Ја сам изјавио у одбору, па сматрам за дужност да и овде поновим: да се не може спорити право Скупштини, да у свом одговору на престону беседу додирне и нове предмете. ЈЉуди, који деле политичко мишљење, коме и ја припадам, нису се никада противили таквој жељи, и не би били ни следствени, кад би се противили. Но ако је право неоспорно, остаје питање целисходности, питање такта: колико, кад и где да се то право употреби» То питање оцењује се према приликама и околностима, а у овом случају и већина и мањина одборска нашле су да има места да од тога права учине употребу.

„Што се тиче, самих адреса или пројеката за адресу, разлика је међу њима велика. Док се адреса већине држи објективно на вишем годишту, хладно оцењујући питања, нема никакве сумње да у адреси мањине веје искључиво дух опозиције. Ја се надам, да то неће одрећи ни они, који су је писали. Но што ту веје дух опозиције, то ми није чудно, али што веје и онде где нема места, то не могу да разумем.

„Кад се у току овога претреса говорило о томе, да ли треба што Влади признати или не, многи су говорници то питање стављали на ону тачку, где му није места; јер неки су говорили, да

! Познати тада посланик ваљевски Глишић, надовезујуни на говор посланика параћинског Димитријевића, заштићује овога, како он није „нити је ико од друштва његова говорио о кеси, него је говор био о неправди, о самовлашћу, о гажењу закона, о дахилуку, о хајдуклуку“. Ово је и сувише оштро речено ди би се преко тога могло прећи, те је н сам Председник Министарства морао апеловати на Скупштину: може ли се, после оваквих речи допустити томе посланику да говори још >

У даљем развоју овога питања —, које се свршило тиме што је посланик ваљевски тргао реч натраг — узео је понова реч Јов. Ристић мн, између осталога рекао и ово: „Ви знате да сам ја јуче био први, који сам посредовао и изјавио: да се о овом питању сви изразе, јер знам да је то боље, него кад би ма ко од посланика имао основа да се тужи да је био под каквом год пресијом. Ја сам свагда посредовао за-споразумљење између разних мишљења, која су овде била. Но г. посланик ваљевски послужио се заиста једном речи неуљудном, коју не један. Скупштинар, него им обичан човек у приватном друштву не треба да употребљава. Према томе, ако би г. посланик ваљевски дао реч да неће говорити у томе тону, како је на жалост отпочео, и ако он узме реч, коју је неумесно изрекао, натраг, онда, господо, и ја мој апел на Скупштину управљен о том изразу његовим узимам натраг“.