Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 49

је Независност заслуга војске, која је крв проливала. Но ја морам да питам, на што тај говор» Тај је предмет у прошлогодишњој адреси обухваћен и расправљен. На послетку, чаје су да су те заслуге, ја имам да изјавим, да ми за њих не тражимо никаква признања. И апреса мањине одзива се на њих владаоцу са захвалношћу. Органи владаочеви могу том хвалом бити задовољни, јер могу се надати да ће и на њих пасти макар који зрачак те хвале. Ја дакле, у име своје и својих другова пристајем, да се то признање изостави из гдресе већине (Вичу: нећемо да се изостави).

„Даље налазим, да је адреса већине састављена с пажњом и смотреношћу, коју изискују данашње тугаљиве прилике у свету, и од којих не смемо ни ми да не држимо рачуна. Наш је положај тежак, не по нашој кривици, но као последица тешке констелације европске. Већина је водила рачуна о тим тегобама, а мањина их је изгубила из вида. То ми не би тешко било доказати. Но и ако има места у тој адреси, која не бих могао јавно претресати, има их и таквих, која не смем ћутањем прећи. Тако одговарајући престоној беседи на препоруку, да се са суседном Турском држе добри одношаји, адреса мањине додаје, да то сме бити само у границама части народне и интереса земаљских. Сад, ја питам: шта то значи» Не мора ли се из тих речи изводити, као да наши одношаји до сада нису држани у границама части народне и интереса земаљских» Но то не стоји. Од како су се 1858. године повратили Обреновипи на престо српски, политика Србије вођена је само у границама интереса и части земаљске (чује се: тако је!). Може бити да смо кад и кад и прелазили меру у осећању своје части, а извесно испод ње никад остајали нисмо. Ако би Скупштина, што ја не верујем, усвојила ту резерву мањине, она би признала да је и другојачије рађено, што сигурно ни мањина није хтела да каже. Резерва би дакле мањине била колико неумесна, толико и штетна,

„Овај пример навео сам, да покажем, с коликом пажњом треба у овако важним и свечаним актима прелазити на тугаљиво поље политике. И саме велике државе, кад се по кад што нађу у тешким приликама, чувају се брижљиво, без призрења на унутрашња политичка мишљења тако, да се и сама опозиција у спољашњим питањима обавештава од владе, која у својим рукама држи конце спољашњих одношаја. Ако се погрешке, учињене у унутрашњости могу и да поправе, погрешке спољне не исправљају се никада без штете или и саме опасности. '

„Остављајући општу партију адресе, да пређем сад на појединости и једног и другог нацрта. ИМ један и други нацрт обеле-

· жавају потребу да се прошири закон о печатњи. Г. известилац

мањене рече јуче, како се широм слододом смера нато да се исказују злоупотребе власти. Но мени се чини, да нам ту не смета ни закон који постоји, јер се то и по њему може да ради. За пример ћу узети самог известиоца; он је недавно критиковао неке наше установе, и то не у духу хвале, па му власт није сметала. Ако нема довољно јавних органа за критику, кривица такође није

Пол, Ист. Србије 4