Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

50 | жив, ЖИВАНОВИЋ

до закона, но што неће да се предају том занимању они људи, који имају услове да буду јавни учитељи. Чиновник, који новине прегледа не сме ништа забранити, што у себи не би садржавало повреду закона; а где на то наиђе упућује ствар суду, па овај коначно решава обуставу или ослобођење.

„Ја сам овим речима хтео да обележим стање ствари, које у нас постоји према садашњем закону, но да и од ове слободе може бити шире, о томе нема сумње. Сад влада мисли, да је дошло време да и то „прелазно“ — како сам прошле године назвао — престане. И по томе, ако ко изађе с предлогом, ми смо готови да уђемо у ствар и да се с вама договоримо.

„На тај начин ја бих већ био готов с оним, што бих имао да кажем о предмету, који је на дневном реду. Но остаје ми још једно. Неки су од мањине говорили: да гласамо поименце, те да се види који је како гласао; који је одобравао да се закон гази а који није одобравао.

„Овде сваки ради по свом убеђењу. Ако мањина мисли да може што пребацити већини, излаже се да јој вепина што друго поврати, а пут међусобног окрввљивања рђав је пут. У овој венини има много људи, који су доказали делом да умеју бити јунаци свога убеђења. Кад су ратне прилике наступиле, они су гласали за рат; после Ђуниса они су се морали из својих срезова склањати! због тога мишљења, али га се одрекли нису ни тада ни доцније, кад су други своја мишљења напустили па говорили: рат није дело народа но дело владе. На јунаке оне, који су издржали тако опасне пробе, неће дејствовати ни данас ништа, што би их могло пореметити у њиховим убеђењима. Мањина говори већини: ви само признајете, а немате речи за осуду. Но и већина праведно повраћа мањини, да она опет само има речи за осуду, а нема речи за признање. Мањина истина и сама није јасно означила кога „осуђује“ и против кога „негодује“. Неки из мањине, па и сам из вестилац, казује: да у њиховој адреси нема неповерења ни према коме, докле на против други чланови мањине изражавају се с мање резерве. Они дакле између себе нису рашчистили то питање, па кад ни сами сагласни нису, како онда они могу од већине захтевати, да се њима придружи, да им се придружи на нешто, што ни они сами не знају шта јер

„Господо! Нека је и неповерење, ја се не бојим неповерења. Оно не би могло ништа нахудити мојој прошлости; не бојим се

1 Један од ових посланика, поп доцније прота, Аврам Јовановић, из В. Циљеговца причаше писцу ових редова: да је нападан, и да му је живот био у опасности што је гласао за рат — јер је предео његовог изборног дела, око Ђуниса, био ратно позориште. „Мене су 7.000 глава изабрале, и нашли ову моју луду главу, да за њом пођу, говорио је он тада, и свих ћу 7.000. полупати, и моја нек иде, али оно што мора бити, мора.“ То је био његов одговор на питање: што је гласао за рат» Овога су свештеника бугарски крволоци, далеко доцније (1915.), као и других преко две стотине ловели од куће и побили да им се ни гроба не зна. Мисли се да су га на мосту на Морави кувдацима убили и у Мораву бацили!!