Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

54. жив. ЖИВАНОВИЋ

Ако би овај закон пао или се одложио, чему се ја не надам, свакојако би по њих горе било. Сад су га правиле српске руке, а после нисмо сигурни да се не умешају туђе руке, а туђа је рука свагда тежа од своје рођене (чује се: тако је)“.

Непосредно за овим говором Председника Министарског Савета, Скупштина је усвојила закон о уређењу аграрних одношаја у начелу.

Кад је идућег дана продужена дебата у појединостима, датим поводом узео је реч Министар Правде, др. Стојан Вељковић чија су историјска разлагања од интереса напомињући у детаљном свом говору и обвезу наше државе у томе погледу:

„Берлински Конгрес затекао је ово турско законодавство у важности, и с обзиром на то затечено турско законодавство на. ређује, да се морају поштовати приватна права...“ Наглашава како је аграрни пројекат рађен, после дуговременог штудирања одношаја, прибирања грађе, саслушања Држ. (Савета, и завршује апелом на Скупштину:

„Господо! Апсолутна правда ни у појединим фамилијама, па ни при деоби рођене браће не може се постићи. Но у колико се од људске воље и савести може с разлогом очекивати, заступљени су сви могући праведни интереси и једне и друге стране.

„С тога бих вас молио — завршује Министар правде — да овај законски предлог с највећом озбиљношћу претресете и онако решите, како нашли будете да ће бити најбоље. (Чује се: врло добро! Живео!)

Одмах после овог говора Министра правде приступила је Скупштина претресу законског предлога у појединостима, и истог дана, 3. фебруара 1879. усвојен је, са малим примедбама. Закон овај, о уређењу аграрних одношаја у новоослобођеним пределима, ступивши одмах у живот, и извршен је без икаквих потреса. Српски сељак, из тих предела, поред политичког ослобођења, био је тиме и економски постављен на своје ноге, Спахија и спахилука и у новој Србији од тада није више било, а у границама Србије до рата, спахилуке је укинуо за прве своје владе Кнез Милош, а за тим одбранио је српског сељака и од прохтева нових великаша (до 1839), негдашњих својих кабадахија, татара, писара, који су од Кнеза Милоша захтевали дасену Србији „као ну Влашкој“ у њихову корист заведу спахилуци. Кнез је то одбио, али је за то 1839. морао и сам оставити Србију и поћи у прогонство, прво он, а 1842. и цела династија Обреновићева. Али и спахилука није више било у Србији.

А сада се вратимо даљем раду Скупштине.

1 Казали смо у књ.! како је Јован Ристић као ђак у Хајделбергу посећивао Кнеза Милоша и читао му новине и др. Далеко доцније показаће Ристић писцу о. д. један запис на зеленој хартији, на које је његовом руком уписано ово: „Српски прваци хтедоше да се заведу у Србији спахилуци, као у Влашкој, али ја то нисам дао“. То су биле речи Кнеза Милоша, једно вече говорене Ристићу У Хајделбергу, и он их је на тој сачуваној белешци исто вече на хартију ставио.