Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 5

потврду. Као закон прелазног је карактера; али пропратне сцене његовог постања имају трајније вредности за одношаје законодавне и извршне власти, које су у овом случају без мало биле у сукобу.

Њиме се утврђује: да се (чл. 1.) за одужење држав. дуга, учињеног у рату за ослобођење и независност, установљава прирез, који се има плаћати уз грађански порез. Даље (чл. 2.) прирез овај плаћа свака пор. глава, која плаћа пун грађ. данак — главницу — и која плаћа преко тога, пореза више од главнице. Прирез се овај (чл. 6.) наплаћује полугодишње само на чист порез и предаје се држ. благајни кад и порез, Најпосле, односно употребе вишка, утврђено је (чл. 8.): да све што би претекло преко потребне суме

за наплату интереса и амортизације зајма, употребиће се на исплату реквизиције; а ова ће се отплаћивати првенствено: становништву погорелих крајева, и онима, који су, по уверењу општинске власти

дошли у такву нужду, да им предстоји продаја имања.

Независно од овог финансијског питања, које је више но и буџет занимало Скупштину, њену су пажњу наизменце, и у приличним размацима времена, окупирала још два чисто политичка питања: једно, које се односило на саму Скупштину, а то је питање о обиму Интерпелација; а друго, које се јавља скоро на свима скупштинама од Устава, и односи се на Штампу. И на њима нам се ваља уставити.

Право интерпелисања Министара и целе Владе огарантовано је законом, и оно није спорено ни са које стране. Али је његова практична употреба задавала посла и самој Скупштини, а и Влади.

Још 3. децембра Председник Министарства, са свим уз једно друго питање (о испадима стране штампе против Србије), напомене, како је Скупштина прошле године закључила: дао интерпелацији може говорити само интерпелант, или, ако има више њих, онај кога они одреде, износећи том приликом да иу закону 0 томе не стоји јасно, како да се поступа с тиме. И ако се предмет о ком је у томе моменту била реч, тицао Министра војног — који је одговарао на једну интерпелацију — дебата је ипак скретала на начелну страну о Интерпелацијама. Опозиција је, разуме се, добацивала Председнику Мин. Савета: да он хоће да угуши чак и реч посланичку у Скупштини, и да он заповеда шта ће се и како радити у Скупштини.

То није остало без одговора:

„Свачија је дужност, господо, да буде пристојан, па и посланичка. Не може се нико потужити — говораше Јов. Ристић да сам ја кога увредио, па сам у праву захтевати, да сеи други према мени тако понаша. Докле, на против, сад каза г. Петронијевић: „то је заповедио и Председник Министарства“. То не

" Састанак ХУП. од 14. децембра 1878.