Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

58 жив. ЖИВАНОВИЋ

стоји. Ја разумем моја права и моје дужности, разумем овај Устав, на коме сам 6 месеци радио, бар колико посланик среза студеничког. Ја знам врло добро, да тај Устав не даје право никоме, па ни Министру председнику, да Скупштини заповеда. Нико од мене није чуо те речи. Али по истом Уставу Министар има реч у свако доба, и има право да учествује у свима дебатама, па да обраћа пажњу и Скупштини на што нађе сходно. Ја нисам тражио овде да се угуши реч; на против, ја сам посредовао сваки пут, да се даје реч, док се год не изговоре сви у сваком важнијем предмету. Нисам имао ни сада цељ, да се чија реч угуши, него сам обраћао пажњу Скупштине на потребу, да се не губи време. А кад сам обратио пажњу ја сам био у границама свога прва. Ево већ подне, а ми нисмо ништа урадили, и ја мислим да је то довољно било да заслужи пажњу Скупштине. И по томе налазим: да је посланик студенички неумесно казао, да ја заповедам“.

Биће да је томе много допринело држање опозиције, те се 8. дек. појави у Скупштини предлог од 20 посланика, да се чл. 96. пословника допуни у томе смислу: да у питањима управљеним на Министре, са више потписника, може говорити само један од њих, за кога се они сами споразуму, а иначе првопотписани. Предлог оде у одбор, и ту заставе све до 99. децембра када посланик прота Коста Рушчуклијћ, управи питање на председни“ штво: шта је са тим предлогом, тражећи уједно да се огласи као хитан. Ово и буде, и ако се изродила граја услед протеста опо_ зиције, чији чланови демонстративно почну напуштати скуп“ штинску дворану.

Граја је прошла, опозиција се вратила на своје место, и кад су настала тишија расположења, после говора посланика махом из опозиције, Председник Министарства узео је понова реч, поред осталог наглашавајући: да је потребно да се допуни закон о пословном реду у Скупштини онако и у оним границама, како постоји и у другим парламентарним земљама много старијим у парламентаризму, него што смо ми, Кад може таково опредељење у Америци, Француској, у Белгији и другим напредним = слободним земљама, зацело може и код нас. Пошто се дакле ова ствар толико времена протезала, влада је решила да од своје стране поднесе предлог, и ево ја га подносим с Указом Његовог Височанства Књаза, да се у том смислу допуни пословник. Ево, изволте (Вичу: врло добро!)“

Предлог је садржавао допуну чл. 50. зак. о посл. реду и гласио је:

„Ако је више посланика потписало какво питање управљено на владу или појединог члана исте, онда само један од посланика има права да га разложи у име свију других, како потписаних, тако и не потписаних“,

7. јануара 1880 изашао је предлог из одбора у Скупштину, са два извештаја: већине која подноси у неколико модификован предлог владин; и мањине која није искључивала надлежност Скуп-