Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 59

штине у оцени интерпелација и налазила је да „ако интерпелант изјави да се не задовољава, онда председник позива скупштину да реши: је ли с одговором задовољна или не“, и даље: „ако би питање било од особите важности“, онда „скупштина може решити да се постављено питање претходно претреса, па тек за тим да се реши: да ли је Скупштина с одговором задовољна или не.“

Известилац овог одвојеног мишљења мањине био је познати нам Димитрије Стојановић, а потписали су га и Коста Алковић и Мар. Петровић, прва два либерала, последњи члан опозиције.

Одборска већина поднела је ову редакцију допуне чл. 50. пословника — : „Ако је више посланика питање потписало, онда само један од њих има право да га разложи и поткрепи, а ако се нису о томе између себе споразумели, онда онај, који га први потпише“.

Ова је редакција и усвојена, али после дебате, која је од не малог значаја, и донекле је као један од историјских момената у развићу пословног реда наших Скупштина. Тенденција опозиције била је, разуме се, за неограничено право претресања у Скупштини свију предмета, које ма каква интерпелација обухвати, исто, као што се постуна при законским предлозима.

Решење целе ове дебате налази се у завршном говору Председника Министарства, који је у име владе објаснио њено гледиште (а од министара говорио је пре тога министар унутр. дела, бавећи се детаљним примедбама на предлог влацин) и начелно објаснио важност интерпелација са пословног скупштинког гледишта, а за тим је наставио:

„Од куда, дакле, толико јадиковање — пита се Ј. Ристић као да се овим предлогом гледа на то, да се угушује слобода; као да је влада овај предлог учинила у неком свом интересу и т. д.>

Но ја бих желео да чујем: каквог свог специјалног интереса може ту имати владар Што би она имала да се боји интерпелација Ако једнога интерпеланта потпомажу његови једномишљеници, једномишљеници потпомажу владу тако, да нема случаја да није говорено и у једном и у другом правцу (чује се: Тако је!). Износећи сад овај предлог, ја бих на против казао, да ће влада бити преу губитку, него у добитку. Јер, кад Министар одговори на питање, неће моћи више да налази ону потпору од стране већине, која му се свагда јављала. Он је дакле од стране владе жртва, која се подноси реду послова и угледу Скупштине (чује се: Тако је!).

„Један је од посланика преметио, чини ми се ваљевски, да се тај закон може изиграти.“ Други посланик, мислим драгачевски, рекао је, да они могу интерпелацију раздвојити на више делова, па да један посланик прича једно, други друго, трећи треће. Ту сте, господо, изрекли једну ствар, о којој нисте добро промислили. Нема сумње да се све то може чинити; али нема сумње ни о томе да би то биле крајности, а крајности изазивају свагда немиле последице. Крајности нису никада путови слободе; умереност је пут, који слободи води; умереност је штит, који слободу чува. Ја нисам никада у моме веку налазио за добро да будем друг крајности и