Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

200 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

он је, кажу, говорио: ја нисам никоме ништа учинио да ме убију; а ако се, најпосле, и нађе Србина који ће дићи руку на мене, може убити Михаила, али Србија ће опет морати имати Кнеза. Прича се даље, да кад је Кнез тога злосрећног дана полазио из двора, да су се коњи пропињали им гурали назад, да их кочијаш никако није могао кренути напред, док није сам Кнез, плаховит као што је био, скочио и дочепао узде, ошинуо коње и они су кренули напред — последњи пут са живим Кнезом у колима. Свет је по том ову случајност препричавао и увек склон на мистерије, узимао као предсказање онога, што се после непуног сата догодило.

2 Око 6 часова пукао је оглас по Београду, да се десила нека елика несрећа у Топчидеру: по једнима, Кнез је погинуо, по дру_гима само је рањен, а жив. Све је потрчало пут „топчидерског друма“, на оном нагибу поред возн. цркве, касарне, ка војној академији. Заустављани су сви пролазници, који су од топчидерске стране долазили друмом и сваки им је журно управљао питања: шта је с Кнезом> Ми смо били онда ђаци у „Теразијској полугимназији“, до возн. пркве, и баш тада изишав из школе, пали смо на улицу на тај глас, и расули се свуда, с књигама под пазухом (писац ових редова био је тада у Ш. р. гим.), да чујемо и страшну и велику вест; а тад. професор Коста Црногорац, и сам изашав на топчид. друм, где би кога од нас ђака видео, склањао би нас да идемо одмах и мирно кућама; но мучно га је ко послушао. Моменат је био озбиљан, и сама деца као да су осећала да у ваздуху има нешто страшно. Почеше говопити, како је отрчао пут академије руски конзул (Шишкин), и сам у забуни и незнању, да чује што пре шта је било, док на један мах у трку пред касарну извезоше топове, почеше их пунити, и поставише их на пољану спрам цркве, са устима ка топчид. пруму. Овда није било ту Министарства грађевина, већ је све била рудина, са плотом около; а до плота према средини касарне било је неколико липа са седиштима, где су се обично официри састајали и у хладу седели. То се место и звало „под липама“, и оно се испуни официрима, од којих неки плакаху, а сви беху страшно узбуђени. Узбуђење, помешано са страхом, пренашаше се и на свет на друму; и узоуђење и страх беху у толико јачи, што све беше у неизвесности, шта је управо било с Кнезом.

Тако је то брујало до у вече. Смркло је се било, а народ није био на чисто, да ли је Кнез жив или мртав. Међутим: у Миизлаз у шуму, на слободан ваздух, била је доиста осетна у Кнеза Михаила. Али је, зато био и нуждан и јачи надзор пута и места, куда би Кнез излазио. Видео га је као ђаче и писац ових редова, да шета по стазама оне оаштице пред двором, до улице. Више се никад, нп један владалац није видео у тој баштици, тако пзложеној, и дан данас, очима пролазника.

: Први је стигао у Београд и јавно о грозном догађају, Милан Ж. Ђорђевић, син знатне и династији одане куће Живка Ђорђевића трговца београдског. Као млад народни коњаник, Милан је тога дана изашао на коњу у Топчидер, и, после свршене несреће, сазнав за убиство Кнежево, сео је на коња и у највећем трку дојурио у Београд и јавио у касарну, но у мин. унутр. дела п где је већ стигао. Тако је алармпрана војска. пи власт стављена прилично

п

ари 4