Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

354 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Србији је било у толико лакше предати се старању за своје опорављење што је и иначе била поштеђена од узнемиравања.! Погледи свију беху управљени на другу страну. Већ од разлаза прве цариградске Конференције, — крајем 1876. и доцније у марту ове 1877. године састале и друге Конференције Великих Сила у Лондону, која се такође безуспешно разишла — тежиште политичке ситуације пренесено је на Русију. Она је била узела на се главну улогу иницијатора у расправи покренутих питања.

Показало се на обе конференције, у Цариграду и Лондону, да је свака чисто дипломатска акција у погледу рефорама у Турској и поправке судбе хришћанских народа у њој безуспешна. То су увиђали и сами турски пријатељи. Ваљала је да дође егзекуција; и она је и овога пута дошла од стране, са које је од двеста година стално долазила — од православне Русије, која је била и остала главни поборник противу мухамеданскога завојевача у Европи.

Русија, после свих својих и европских покушаја, објави Турској 12 априла 1877. рат, царевим манифестом, издатим тога дана из Кишењева. Пре тога (4 априла) закључила је се вазалном Румунијом уговор, који обезбеђује Русији и њеним војскама слободан пролаз кроз Румунију, кроз коју се једино и могло сувим доћи из Русије ка Турској територији на Доњем Дунаву. Румунија прогласи, иза леђа руских трупа, независност, и тиме се и сама стави према Турској на ратну ногу, али не и у офанзиву.

Тако је започела, или боље рећи продужила се у огромним размерама Источна Војна, чије ћемо последице даље видети. Русија је гомилала војску у Румунији, сам Цар Александар П. после објаве свога ратног манифеста, приђе још ближе будућем бојишту и дође у румунску варош Плојешће, где је била и Врх. Команда руске европске операционе војске, пошто је и у Азији оперисала друга руска војска у Закавкаској, а у правцу Карса, Ерзерума и др. места Мале Азије.

Но до сукоба руске и турске војске, и ако је од објаве рата прошло два месеца, не беше још дошло.

У српским круговима оцењено је, да ће добро бити, ако Кнез Српски отиде лично Цару Руском у Плојешће. То је и учињено, пошто је за тај корак прибављен пристанак од руске стране. — 2. јуна 1877. Кнез се крене на пут; а пратио га је Министар Спољних послова, Јов. Ристић, и већ 5. јуна Кнез је примљен од Цара заједно са својим министром, чему су следовале конференције и објашњења Ристићева са Гарчаковом и Игњатијевом о оном што је већ било, и о оном што би имало бити, т. ј. о рату који је прошао и о рату који настаје. |

Ми упућујемо читаоце на Књигу другу Дипломатске Историје од Јов. Ристића, у којој ће наћи потанко изнесене, поред осталога,

1 На чело војне управе (од 4. новембра 1876.) беше стао као министар војни, у једно за артиљеријског пуковника произведени Сава Грујић. Овај, у 1874. години онако демонстративно отпуштени официр, сад је ушао у састав Либералног „Акционог министарства“, после хуманога Теше Николића, на коме су стајали сви големи терети првога рата.