Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1876. | 355

и све те разговоре и преговоре. Овде ћемо напоменути само, да су Кнез и његов Министар, враћајући се из руског Главног Стана, понели уверење. које је сам Јов. Ристић сабрао у ово неколико речи: „На кратко, Руси нас формално не позивају, али дају разумети, нарочито Цар и велики Кнез Никола, Главни Командат дунавске војске, а и генерал Игњатијев, да желе да заратимо с Турском; а Кнез Гарчаков хоће, да цео наш покрет изгледа, да од њих није задахнут“. (Дипл. Ист., књ. |, стр. 43.).

Са овим уверењем, које је према Русији могло значитии одрешене руке; а, са чисто српских интереса, са жељом и потребом да се накнаде штете првог рата и постигну жељени успеси, Кнез се врати у Србију. Пред владом српском стајали су, међу тим, и други важни унутрашњи поратни послови. Приступајући њиховом консолидовању, чекајући развој догађаја на новом бојишту, и она је имала овога пута прилично времена, да се за сваки случај спрема и да, колико се може, приправнија дочека те догађаје.

М.

једна патриотична Скупштина. То јејош она, која је произашла из избора од 3. августа 1875.; она, што је сеу својој адреси изјаснила за бољу судбу своје браће у Босни и Херцеговини, са решењем: да устанак треба у Босни и Херцеговини и по цену евентуалног рата помагати; она, која је одмах за тим донела и своје познате „Тајне Одлуке“, у којима је садржано све, шта треба имати и спремити за сам рат. — Тај је рат, као што знамо, и почео 18. јуна 1876. и за пуну годину дана (пошто је радила за Каљевић-Бошковићеве владе) ова је Скупштина паузирала и, ево је сад, да се састаје опет, после претходне јој Велике Народне Скупштине, која је изгласала мир са Турском.

Ова се редовна Скупшкина, дакле, састаје после великих усиљавања целога народа и свих његових животних и материјалних сила. Састаје се и после разочарања, које је донео један неуспешан рат, али коме је ипак следовало потпуно частан мир за Србију.

После великих потреса и цео један народ, као и поједина личност, враћа се на стишане прилике и редовне послове са мање или више промењеним назорима. Би ли могла и једна Нар. Скупштина чинити изузетак од тогаг И ова Скупштина доиста и чини тај изузетак, али у противном смислу од обичнога схваћања. Она, прошав са народом заједно кроз велика искушења, враћа се прибрана и морално исто онако јака, каква је била, и у дане „Тајних Одлука“ својих у септембру 1875. године.

Но једно се ипак променило, управ оно, што је у њоји раније било једно силом околности притајано зло. сад је постало још горе.

То је држање опозицији.

Као год што су представници консервативно-радикални и на Великог Скупштини сматрали за згодан моменат, да се разрачунају с владом, и то нису могли учинити само с тога што — као чланови Велике Скупштине — нису имали правног основа; тако

23%