Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1876. 357

Живи се људи, у борби поводе по страстима; а страсти су увек слепе, безобзирне. Политичке су борбе по превасходству оне којима страсти дају правац и јачину, игноришући често и најелементарније разлоге разума, а не без штете и за битне савремене опште интересе, који су по среди.

У моментима, у којима се сада налазимо, после свршеног првог рата, те су страсти достизале свој врхунац. Пламен, који је се осетио још 13. марта 1875. године, при разлазу оне Скупштине о распусту тога дана, био је готов да букне у фебруару 1877. на Великој Скупштини, па је са много пажње отклоњен, сада је, на овој Скупштини, избио потпуно и спалио је за свагда све дотадашње мостове између Либералне с једне, и Консервативне странке, с друге стране, са придружењем овој и још неорганизованих елемената, већ појављеног Радикализма.

Сукоб на Адреси, у одбору иу Скупштини, није био ништа друго, но на далеко измахнут покушај опозиције, да произведе нов обрт и да Влади нанесе што јачи удар, и ако при бројној сразмери већине и мањине, за успех тога није било игледа.

Али представници опозиције нису очајавали, као што се нису хтели покорити законима парламентарности и радити у Скупштини, са правима опозиције. Да би своју супротност свему, учинили што еклакантнијом и да би произвели што већи утисак напољу, кад нису успели у Скупштини, чланови опозиције напишу и потпишу колективну оставку, не давши да протече ни 24 сата после усвајања и предаје Адресе.

27. јуна та је оставка пала на председнички сто и одмах истога дана стављена на претрес, као „Оставка њих 25“, коју је Секретар почео читати. Но због појединих израза (вели се у „Протоколу УШ.) „чује се општи глас, да се та оставка не чита, но да се с гнушањем одбаци“, и како, по речма председника Скупштине: „има и такових погрдних речи које достојанство Скупштине не допушта да се помену, то, на основу закона, забрањујем да се чита“. Ми жалимо да она није за историју очувана. Ње нема у „Протоколу“ од 27. јуна, који је и по оном што ће још доћи, ипак докуменат од историјске вредности.

Но и непрочитана оставка, била је не мање познат и неопдзиван акт и њиме се Скупштина ипак бавила, већ и с тога, што је било и чланова из опозиције, који је нису потписали ,било их је који су потпис опозвали, а прво потписани на њој, Урош Кнежевић, остао је тога дана у Скупштини, и био је предмет прекора, што као Секретар и Известилац Скупштинског Одбора изабраног још 1875. за контролу извршења „Тајних Одлука“, није написао Извештај, потребан за ликвидирање ратних рачуна, који су се на

овој Скупштини имали оценити. Много је ствари откривено на овој седници!,

! Тако Јов. Бошковић констатује, да је члан Одбора поп Н. Крупежевић, носио по кафанама „Тајне Одлуке“, те су тако индискрецијбм објављене у маџар. новинама.