Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

358 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Али од значаја је, да Влада, против које је се тако жустро окренула опозиција, није пливала са општом струјом. Она је, преко министара, Радивоја Милојковића и јевр. Грујића, дала изјаву: „да се они, (који су дали оставке) позову, па, ко хоће од њих нека дође, да се разговоримо, да чујемо шта желе и шта хоће.“ И како је влада несумњиво говорила у помирљивом духу, она се тиме стављала у супротност са мишљењем својих пријатеља. Са малим изузетцима, сви су говорили у смислу усвајања оставке. А кад је посланик Ђорђе Ђоровић (из Груже), који је свој потпис на оставци повукао, обратио се Председнику с напоменом: да он није потписнике ни питао, остају ли при потписима 2 — онда је Председник Димитрије Ђ. Јовановић, нагласио; да је „сваки посланик у свом раду самосталан и што ради, то ради на своју одговорност и што потпише то потпише за себе“. Пошто се ова врло дуга дебата завршила, Председник ресумира свој говор: „да они посланици, који су потписали оставку, престају бити посланици и да се на њихово место има нов избор одмах извршити...“ а за разне тешке изразе у оставци, уколико садржавају и кривице „Скупштина треба да задржи право, да може потписнике и кривично оптужити.“

Ово мишљење узвишено је на степен одлуке: „Скупштина усвоји!“ вели се кратко у „Протоколу“. Истога дана 27. јуна, Председник Скупштине писмом је известио Председника владе о решењу Скупштине!. Избори, одмах расписани, дали су попуву упражњених места у пресудној већини у либералном смислу. Потписници нису тужени. Пропаст опозиције на изборима била је довољна осуда.

После ових немилих и узбудљивих сцена, Скупштина је прешла на послове, од којих су били најглавнији: 1. Извештај сталног Скупштинског Одбора за време рата; 2. Оцена и одобрење закон-

1: Оставку су демонстративно подожили њих 25 а међу њима ин знатан део радикала. Сви: „оставши у мањини скупштинској. вели се у писму Предс. Скупштине, поднели су данас оставке на посланство у Скупштини под разним изговорима, које је Народна Скупштина, на данашњем састанку, као неосноване и с гнушањем одбацила“. Председник у писму наставља, да су „због домаћих послова“ поднели оставке још њих шесторица. Најзад Председник саопштава и „да је владин посланик Милан Пироћанац напустио место посланичко и да је Скупштина и његово место за упражњено огласила“.

Имамо да прибележимо: да је поступак опозиције одјекнуо у народу, одакле су телеграфски стигле многе осуде Скупштини, у којима се говори о „новим Бранковићима“ и о људима „без светих осећаја, без патриотизма и бев икаквих назора на озбиљност прилика и времена, у коме се сада Отаџбина, Књаз и његова влада налазе“. Дуго су такве осуде излазиле у Срп. Нов.

Међу одступелим посланицима са Ђор. Топузовићем и осталима, нема Милутина Гаришанина, који је, постав официр за време рата, као и Ранко Алимпић, изгубио мандат.

На накнадним изборима, вратили су се у Скупштину: Адам Богосављевић, поп Новак Милошевић и Урош. Овога последњег је п сама влада желела понова имати, |као известиоца Скупштинског Одбора о ратним набавкама. После ове Скупштине, и после другог рата Ур. Кнежевић је прешао у Лесковац, махом радио са Турцима око њихових имања, и прозват је „Урош Ефендија“, за тим је вегетирао и знатно доцније умро у беогр. болници.