Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СВЕТО-АНДРЕЈСКА НАР. СКУПШТИНА 43

закона, јавности у суђењу и т. д. Ово није нужно ни с тога, што ће се такви и слични предлози појавити и на следећој „Малогоспоинској Скупштини“ исте године.

Али сеу толико више морамо задржати на политичкој страни рада Свето-Андрејске Скупштине. Он је и најважнији део тога рада и ресултата које је ова, у основу револуционарна Народна Скупштина, створила и историји на оцену оставила.

И ако је дотадашњи владалац збачен 11 децембра 1858, а „Стари Господар“ проглашен за Кнеза; и ако је дотадашња управа, оличена у „попечитељству“ или „правитељству“, замењена „привременим правленијем“, а ово опет Кнежевим „Местозаступником“, до доласка Кнеза Милоша... сав остали склоп државни — као производ минулих шеснаест година, — а оличен најпре у Државноме Савету, а по том у свему осталом чиновништву, вишем и нижем, стајао је цео и недирнут. Истина, да је и свемоћни Државни Савет већ био приклонио главу пред Народном Скупштином и пред Кнезом Милошем, и хитао да све захтеве Народне Скупштине

предусретљиво испуни и предлоге јој уважи; — истина, да је и чиновништво на свима местима без поговора следовало новоме правцу, који је вејао из Народне Скупштине,... опет је то био

стари Савет и старо чиновништво. Народна Скупштина није ни једноме ни другоме могла поклонити својега поверења.

је ли чудо, да је Скупштина и према једним и према другим заузела одлучан положај, чим је пребринула своју главну бригу: Закон о Народној Скупштини. И што се „Стари Господар“ више приближавао прво Србији, а после престоници, расли су и изливи негодовања Народне Скупштине према остацима „Олигархије“ (Тт. ј. владе неколико истакнутих људи), како Јов. Ристић у својем делу

„Спољ. Одношаји Србије“, књига прва, назива време и управу од 1842—1858.

На вест, да је Кнез Милош ступио на српску земљу, у Народној Скупштини пала је 12 јануара и прва реч у овом правцу. Опет је то био Милован Јанковић, који је дао израза народној срџби. Онај исти Милован Јанковић, који је 19 децембра позвао Народну Скупштину, а преко ње и народ, да „не треба да буде осветљиљ“, и да остане веран „благодушности словенској“, говорно је сада: како се „многи заклети непријатељи његови (Тт. |. Кнежеви) и његове фамилије и целог народа још налазе у земљи, па и самим најважнијим службама, и како би народ показао да нема ни мало политичке мудрости, кад не би овакве људе — још пре него што Кнез у Београд приспе — једне из службе, а друге и из земље протерао“. На овакво позивање једнога од најпокретљивијих вођа у Скупштини, шта је се и могло, и с обзиром на минуле и садашње прилике и околности, од Скупштине и очекивати, но оно што је и следовалог! Она се „једногласно одазва“, да она — „поред човечности и великодушности своје, којој ће у напредак верна остати — неће баш ни малоумна бити“, те да „старим вуцима на ново остави од њих одбегле јагањце своје“... А, и за ову беседу Јанковићеву Скупштина реши: „да се обашка штампа са оном