Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

44 жив. ЖИВАНОВИЋ

пређашњом 19 децембра на Скупштини говореној“. И њих четво-. рицу: Атанасија Николића, Јакова Живановића, Тимотија Кнежевића и „њиховог приновљеног друга“ Франца Заха, ваљало је протерати из земље, као „општепознате и давнашње злотворе народне“, пошто се „свију чинова српских лише“. Тако је гласило решење скупштинско од 13 јануара 1859.: (Српске Новине бр. 8, 20 јануара 1859).

Израз овога правца био је, без сумње и други мање опасан, но карактеристичан предлог посланика мачванског Петра Петровића: да се имена: „Вукашин“, „Вук“ и „Вучић“ са свим истребе из обичаја народнога, јер су, вели, „највећи злотвори и издајници Отечества носили то име...“ Предлог је, истина, поздравила Скупштина са „једнодушним допадањем“, али Скупштина „не учини никаквог решења“ већ „речена имена остави општој одвратности“, како су протоколи скупштински и ову анатему очували од заборава.

Протеривање из земље, или бегство од насиља у емиграцију, биле су обичне и савремене појаве до 1858, онако исто каои убијање својих противника за доба и првог и другог устанка и прве Милошеве владе. Тако је било савремено схватање политичкога права и морала. Није чудо, да се и на самој Народној Скупштини од 1858, која је рашчишћавала једно стање, појави такав предлог и такво решење.

Али нек се упореди ово решење са страшним делима из доба 1842 и 1844, овековечена познатом „Врачарском рупом“ и „Шабачким обором“, у које је Вучић бацао оковане и испребијане своје противнике, многе од ових истих људи, који су сад на СветоАндрејској Скупштини или њихове очеве и рођаке. Како је питомо ово решење Народне Скупштине, које је, и иначе стигло људе мање знатне, који су, у осталом, после, ипак свој век у земљи нашој слободно провели. Нека се сваки сети „суђења“ и отправљања првих људи у „Гургусовачку кулу“, где су скапавали у гаду, болести и тавничкој невољи, изложени свакидашњој смрти од чувара и настојника „ако би се побунили“. Јадна им буна! На против: Свето-Андрејска Скупштина редак је пример револуције, када је целокупно стање једне земље из основа промењено, без и једне жртве, без капи проливене крви, без ничије личне патње и невоље, сем случајних, можда малих сукоба личних на улици. Ово је једна од неоцењених заслуга људи, који су овом Скупштином, народом и превратом руководили.

Символ политичког мучеништва и патње, била је у оно време поменута „Гургусовачка кула“. Далеко од срца Шумадије, одакле су потицали сви главни покрети, у удаљеној пограничној вароши Гургусовцу (Књажевцу) она је била страшило савременога нараштаја, у којој су сужњи лили крваве сузе, и уздисала за својим завичајем и слободом. И какви знатни људи беху све тамо 7!

' Милан Ђ. Милићевић казивао је писцу ових редова: да је ово необично решење израз често личне пизме. Ми то прибележавамо историјске потпуности ради; а и увек нам се чинило, да ови протерани, нису били никакве тако важне личности, да је вбог њих требала чак једна Скупштина да доноси оваква решсња,