Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СВЕТО-АНДРЕЈСКА НАР. СКУПШТИНА 45

је ли чудо, да су и Народна Скупштина и Кнез Милош своје кивне погледе бацали на ову крвљу и сузама натопљену зидину, ову српску Бастиљу. Народна Скупштина решава да се она поруши; али је Стари Господар, у путу своме, предвари, издавши лично налог да се „кула“ запали. И она би спаљена !

Њен пламен распалио је и Народну Скупштину, која, на свом састанку 19 јануара, окреће своју пажњу на догађаје из 1839, кад је Кнез Милош отишао из Србије, на догађаје 1842, када је иста судба постигла и Кнеза Михаила и затрла толике домове; на догађај из 1844 када је „Катанска буна“ дала повода новим зверствима у Западној Србији. Сећајући се свију тих догађаја, који руже нашу савремену историју, а на догледу још живих активних учесника и виновника њихових, који су седели дотле, у Правитељству“, у „Совету“, у „чиновништву“ — Народна Скупштина доноси даље своје решење: „да су сви садашњи Советници и Попечитељи — радећи противно интересима народним, које би иначе имали верно заступати и бранити — изгубили поверење народно, па за то да од данас престану учествовати у саветовању и решавању судбине народа српског, коме су били неверни“. А за остале чиновнике и званичнике „од највећег до најмањег“ Народна Скупштина решава и проглашује: „Да се само они у служби задрже, о којима ни Народ ни Књаз нема узрока да их се гнушава или им неверује...“ Јер, вели Народна Скупштина: „један пут треба да се зна, да Народ није ради чиновника и званичника, него да су чиновници и званичници ради Народа, нити ико може натерати Народ, да трпи оне да га служе, који га издају“...

Тиме је револуција била коначно довршена: Кнез удаљен; а Савет, Правитељство и чиновништво беше збачено и осуђено. За све време „Уставобранитеља“, знаменити митрополит Петар, уклонио се из Србије и сам. Стање, које је затекло Свето-Андрејска Скупштина, беше, у свима својим главним представницима, пало, срушено. Кнез Милош дошав ускоро у Београд, и примивши владу,

имао је ова решења, само да, сменом једних и постављањем других, у дело приведе. Да ли су инспирације за овакве скупштинске одлуке долазиле из близине баш самога Кнеза, то ми не можемо

знати, али сумња за ово није неоснована. Свакојако у свему овоме био је и Кнежев рачун.2

"И осећај пијетета према жртвама овога доба имао је један свој дан (12. јан.) у Народној Скупштини. Скупштинар и протојереј лознички Игњат Васић предложи и Скупштина одобри: „да се опоје сви они, који су у политичким покретима од године 1842 па до сад (1858) изгинули, или — под изговором да су политички преступници — поубијани били; а кости свештеника, који су такође у наведеним приликама изгинули или поубијани били, пренесу црквама, које су служили; као и то, да сродници и остали слободно пренети

и у општем гробљу саранити могу своје несрећно погинувше или под наведеним изговором поубијане“.

. 3 И судбина великога „Предводитеља народа“ Томе Вучића – Перишића, није дуго чекала на своје неочекивано решење. Пошто је Кнез Милош дошао у Београд, Вучић се затвори у своју кућу близу града и не хтеде се одаввати позиву да изађе. Тек кад га је позвао један, коме је веровао, Вучић пође „у