Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

46 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Оглашени од стране Скупштине као народни непријатаљ, стари Држ. Савет, кога је затекла Свето-Андрејска Скупштина, и фактички је уништен и попуњен новим личностима, чим је се Кнез Милош мало боље обазрео, дошав у Београд. Нови саветници су постављени, као и стари збачени, мимо „турски“ устав од 1838. Порта је оћутала на овај акт очите повреде њенога сузеренства, на основу којега је она и дала октроисани свој Устав од 1838. Али је Порта на ово све оћутала, јер сада није имала у Србији на кога да се ослони, као у дане прогонства Милошева, или, како то умесно карактерише Слободан Јовановић: „Она (Порта) се, истина, радо меша у наше унутрашње ствари, као заштитник закона противу једног деспотског Кнеза — али она то чини само онда, каду Србији постоји какав јак покрет противу Кнеза, и када она има изгледа да победи Кнеза снагом његових властитих држављана, без своје оружане интервенције. Овога пута, — завршује Јовановић у једном „Одломку“: „Милошева друга влада“ — покрет у земљи постоји у корист Кнеза, а не против њега, и Порта се за то чини невешта његовој повреди саветничке некретности“. Но струја од 1858 била је не мање и против свега што је турскога још у Србији; па ако се та струја није смела отворено окренути и против Турске, она је за то прелазила брзо преко пада свега туркофилског у Србији, а у том погледу Савет је био доиста први на ударцу.

Али је нови обрт дражио и лакомост у оних, који су мислили и очекивали да је време да буду награђени и накнађени за своје патње или своју верност династији, која понова долази. Све је, дакле, и способно и неспособно, и писмени и неиисмени, полетело да тражи службу. Па, дабогме, да су многи и из редова посланичких, где су седели људи доиста и вредни пажње, пожелели промену и свога личног положаја.

Но Свето-Андрејце видимо и у овом тугаљивом питању на висини свога положаја. Био се по Скупштини и иначе разнео „стидан глас“ — како га сама скупштина карактерише и у својим протоколима обележава, 28 јануара — „да се по неки од скупштинара обраћају Књажевском Заступнику молбом за државну службу“. Скупштина на ово примећује: „да не може веровати, да у њеној средини има и једног посланика, који би у ово важно време, кад се решава будућност народа српског, могао и своје приватне цељи увлачати у ствари народне, а мање још и предпостављати их општој бризи за државне интересе“.

Но не оста само на овој резолуцији чисто моралног карактера, већ одмах упути Скупштина писмо Заступнику Књажавскоме, напомињући, како је допро и до ње глас, који су, вели напријатељи наши измислили; они, „који су ради да Скупштину и цео

двор“, али се нађе у вој. болници, где убрза сконча. Далеко доцније, Милован Јанковић је у листу „Вечер. Новости“-ма под потписом обновио једну стару верзију: да је Вучић отрован, но тај је број, за владе краља Милана, конфискован. Сарањен у Београду, доцније је пренет у Гружу код своје цркве у селу Закути. Шетајући се једном са Јов. Ристићем у гробљу цркве Св. Марка, писац ће, поред гроба Вучићевог намерно рећи: „Овде почива један бунтовник!“ на шта ће Ристић тихо рећи: „Ко зна, да лн је све оно рђаво, ва шта се он борио“.