Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СВЕТО-АНДРЕЈСКА НАР. СКУПШТИНА 47

народ српски пред светом осрамоте“. И онда наставља: „но било најпосле, како му драго, тек Скупштина не може пропустити да овај стид не одбије од свога и народног образа; па за то изјављује и проглашава: да најстрожије осуђује и презире свакога онога, који би тако недостојно заборавио на општи задатак и аманет народа свога, те би обесвећавао најсветији позив скупштинара народнога, предпостављајући своје себично старање оп штим бригама и народном добру...“ И једногласно моли, најпосле, господина заступники кнежевског: да „не само не прима такове прозбе док скупштинари не сврше народне послове, него нека још и сваког таквог од себе одбије прекором“.

Колико оне праве римљанске чистоте лежи у овим одлукама! Колико части оваким катонским одлукама чине себи људи, који су, тако рећи и по праву и по заслузи имали све у својим рукама, и све трофеје, у облику државних звања и синекура, пред својим ногама.

Више од педесет година деле данашњи нараштај од тога бурног и великог времена. Нека се данас, кад се све у овој земљи, па и уставност и парламентарност, радо истиче савршенством и напретком, нек се данас, велимо, упореди јавни морал са оним, који је владао у људима и Скупштинама и 1858 и 1859 а, као што ћемо видети, и после тога.

Светоандрејска Народна Скупштина, и та времена у опште, цењена су са узанога гледишта искључиво превратничког, у колико се тицало уклањања једне, а довођења друге династије. То сем дан данас махом тако ради. У важан, занимљив и поучан детаљ слабо се, при том, улази. А ту баш леже толики примери, који карактеришу и људе и прилике.

Али, кад се додирује уз то и историја једне политичке странке, као што је Либерална, онда се мора ићи до у детаљ, а из разлога који горе наведосмо: да се утврди што боље карактеристика и Људи и прилика; да се утврди онај велики политички полет, који карактерише ову Народну Скупштину, у њеној тежњи за чисто народним слободама и правима. Ове су тековине, за онај мах оличене у првом реду у самосталности Народне Скупштине, као носиоца свију народних права, жеља и потреба. То нам је и главно да истакнемо. Надамо се да смо, излажући све до сад речено, тон постигли.

Али Свето-Андрејска Скупштина, није све, што је дало то време. Она је била само прелом, у ком је пало једно стање; али ни људи, ни догађаји нису на томе стали. Тек је по том настала мирна акција моралних и политичких нових сила: у документовању воље „Старога Господара“, у утицају младога „Наследника Престола“, у раду владе, и поврх свега тога у — даљем раду саме следеће Народне Скупштине, изабране на основу њенога Закона, чији смо постанак мало час изнели.

Свето-Андрејска Скупштина, као што смо већ видели, после двомесечног рада, закључена је 31. јануара 1859 и отишла је. Тим је она у опште престала, По закону, пак, као што смо такође ви-