Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

50 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Тако је било и овде. И ако са власти потиснути, у главном здрави читави елементи из времена до 1858 године, брзо су се. нашли у новој ситуацији. Прво су се прибрали, потражили споредне улазе и до самога старога Кнеза — подлежног сваком угодном утицају — прешли су, најпосле, и у офанзиву. Та се офанзива огледала на журналистичком пољу, и то у онда најглавнијем и једином листу: у Српским Новинама, које су уживале и потпору од државе, и по томе су биле нека врста службеног листа, коме

је Влада и уреднике постављала и смењивала.

Ко би и могао бити први на ударцу, ове нове најезде, ако не сама Св. Андрејска Скупштина, чијим су одлукама, сем повртка Династије Обреновића, спорила сваку закониту вредност и Одбор Свето-Андрејске Скупштине, кога су јавно оптуживали за самовлашће; јер, по мњењу ове, онда тако зване „Кајмакамије“, Одбор је вргао на се власт саме Скупштине, а њему председава човек, који, као сада члан Савета, нема права на то.

· Чим је Одбор свршио свој рад „појаве се у „Српским Новинама“ чланци (1—1/) под насловом; „Поглед на радњу Одбора Свето-Андрејске Скупштине“, којим је чланцима у заглављу стојао знак дуката: +, по кому и целу анонимну партију антилибералну, која је се изразила у овим чланцима, назову: „Дукатовци“. Међу тим, њима се чак није смело ни одговарати! То је Дукатовцима само дало више маха.

На сам дан састанка Народне Скупштине, 8. септембра, изађе у „Српским Новинама“ бр. 105 чланак опет са истим знаком ДЕ а под насловом: „Једна реч Скупштинарима“, у којем се они обавештавају, а писац инспирисаног чланка тражи: да се, од сад, подигне „барјак умерене монархије у рукама слободнога народа“.

Дакле, монархија, коју је засновала Свето-Андрејска Скупштина била је — неумерена; сад јој се ваљало умеравати. И сама Народна Скупштина ваљала је да почне тај умеравајући рад.

Но Скупштина је ипак ишла чисто својим новим путем. Тек,

појава оваквих чланака, био је знак времена. Моментано разорена олигархијска фаланга, ево се већ осмељава, да јавно диктира програм државни, осумњичавајући, у очима Кнеза и свега света, Либерале као опасне елементе. У осталом, не може се једнострано ни на писце ових „дукатовачких“ чланака бацати сав прекор. Они су имали, без сумње, сигурну залеђину, у лицу самога Наследника престола. Милићевић Милан, који је био близак „Српским Новинама“, казао је, на постављено му о том питање: да су те чланке радили више њих, и то: Милош Поповић, Матеја Бан, Коста Цукић и Рајко Лешјанин, последња двојица доцнији Министри кнеза Михаила. Но, да пређемо на сам рад „Малогоспоинске Скупштине“.

Кнез Милош отвори Народну Скупштину говором који није претендовао толико на стилизацију, колико на садржину.

Стари Кнез уставља се у свом говору на питањима народним, на молбама за помоћ и изјављује жаљење „да још није успео утрти сузе многој страдалној браћи нашој“.