Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

МАЛОГОСПОИНСКА НАР. СКУПШТИНА 51

Уповзорава Народну Скупштину на велико савремено зло : презадуженост, која је велики део народа оставила „без крова и хлеба“.

Износи, како су многе тужбе на власти и судове „да споро и неправо суде“.

„Већ додијаше људи с тражбама за службе“ — вели стари Кнез, па онда падају са усана његових ове лепе речи: „Да не говорим о томе, што онај не може бити добар чиновник, који се за то никако није спремао; али морам казати, да би требало три оволике Србије, кад бих хтео свакоме дати службу, који тражи. Браћо! Служити не значи господовати, него дан и ноћ паметно, усталачки и родољубиво радити за срећу својих суграђана и свога Отечества; а много ли је таквих, који све то без прекора вршити могу 2!“

Правећи алузију на хајку која се дигла на дошљаке у нашу земљу, Кнез вели: „Србин је Србин, ма се родио у ком му драго пределу и царству, само ако српски мисли и ради и ако је поштен човек и добар грађанин“. Исто тако да би укорео оне што су противу других вера, Кнез вели: „Та дика нам је, браћо, да и иноверци уживају слободу и права нашом крвљу стечена“.

Констатује даље, да су нам финансије слабе, а привреда нејака, Кнез домаћинским начином довикује: „рђаво нам је кућење и јавно и приватно, и ту треба великих поправки“.

„Благосиљајући радњу вашу, завршује Кнез свој говор: напомињем вам, да сву пажњу обратите на унутрашње ствари, и све што би се односило на послове спољне, оставите мојој бризи и моме старању“.

Тако Стари Господар!

После два дана (12 септ.) Скупштина одговори Адресом, пуном учтивости, но која је била прилично кратка, без сумње не, што се не би имало шта рећи, већ шта је вероватно притисак умерености чинио своје дејство.

Један од првих послова и предлога, било је питање о наследству престола, који је занимао Народну Скупштину. Резултат је тога: Закон о наследству престола од 20 септембра 1859, а издан „на предложење Мало-Госпоинске Народне Скупштине од 18 септембра ове год. Хо 93.“, којим је утврђено да је то право „наследствено у племену сада владајућег Књаза Српског Милоша Обреновића“. Закон овај — који је добио санкцију 20 октобра 1859 — био је нуждан, да као израз народне воље буде сопгаБајапсе сталним тежњама тада још „сузереног двора“ у Цариграду, који је вазда желео па и протежирао изборност Кнеза Српског, а на наследност пристајао увек кад није било другог излаза.

Даљи су послови Скупштине ишли својим редом.

У два маха долазио је Стари Господар, у току рада скупштинског, лично у Скупштину.

! Кад је кнез Милош, пре састанка Скупштине дошао на Киселу Воду, дочекали су га ипосланици св. андрејци из округа: Тодор Туцаковић, Радован Степанови из Жабара и др. Овај последњи је нарочито кнезу говорио о зеленашима, који су постали нове спахије, а гори су од њих. |