Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

МАЛОГОСПОИНСКА НАР. СКУПШТИНА 55

штитом саме Високе Порте. Дошав дебата на ову и осетљиву и важну тачку, она је природно скренула на питање о Уставу у опште. После дебате о томе „Народна Скупштина закључи и преко једне депутације из своје средине поднесе Његовој Светлости Књазу Господару следећи акт“:

„ВАША СВЕТЛОСТ, ПРЕМИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ!

„Представници народни у данашњем заседању Народне Малогоспоинске Скупштине, изјављују свечано у име Народа Српског: да садашњи Устав, који није у договору владаоца српског са народом својим издат у основу не слаже се са правом унутрашње независне управе, које је народу српском хатишерифом од године 1830 признато и утврђено, а париским трактатом у 1856 години од високих уговарајућих сила подјемчено; да је исти Устав због 17 тачке за унутрашњу самосталност и мир земље опасан, као што је то и на СветоАндрејској Скупштини народ свечано изјавио; да досадашњи Устав и иначе у најважнијим расположењима својим, која се тичу одношаја државних власти, духу народа и потребама земаљским не одговара; ипо свему томе да је жеља народа српског да се садашњи Устав замени другим у духу народа и потребама земље одговарајућим.

„Изјављујући ово закључење и жељу свега народа српског Вашој Светлости, представници народни моле Вас, Господару, да је примите, и да са народом Вашим, кога сте отац и избавитељ, предузмете и извршите велико дело препорођења отечества. Народ се српски нада, да ће и високи двор, и велике гарантне силе, по свом осведоченом пријатељском расположењу према народу српском, достојно оценити ову закониту жељу народа српског, који са овим ништа друго не намерава, но завести код себе уређења, која најбоље земаљским потребама одговарају, која поредак, мир и благостање народно осигуравају...“

Истога дана, 17. септембра 1859, Народна Скупштина узме у дискусији питање о важности за Србију турских ранијих међународних уговора, а на име:

„Да ли трговачки трактати између Турске и других држава закључени, на које није Србија пристала, могу бити обвезателни за Србију, кад она има своју независну унутрашњу управу и потпуну слободу законодавства. Даље, за што наше правителство не наплаћује на увоз из Аустрије и онај додатак од 29 које и по ферману од год. 1845 може чинити. Пошто се саслуша обја-

шњење попечитељства финансија под 21 јулија о. г. ПА 2899 дато одбору о овом питању, Скупштина изјави:

„Како је толковање, да трговачки трактати, које је Турска у разна времена закључила са другим државама, и Србију обвезују, колико праву унутрашње наше самосталности противно, толико и за нашу земаљску трговину одвећ штетно; па с тога закључи умолити правитељство, да живо дејствује код дотичних држава, па и на самом предстојећем конгресу великих сила, да сеу речи стојећи трговачки трактати, из поменутих узрока, не сматрају обвезателни за Србију“.

Ова самоникла иницијатива Народне Скупштине, као што смо видели, додирнула је питања од огромног значења за Србију. А да су та питања од огромног значења, сведочи то, што су доцније и напори Кнеза Михаила (1860) да Устав промени остали безуспешни; што је скидање капитулација Кнез Михаило само покушао тек 1868 године; и што је, као што ћемо видети, Аустро-Угарска пуних 20 година доцније (1880) и по признатој независности Србије, остајала при том: да за Србију важе турски међународни уговори, па чак и онај уговор мира закључен између Аустрије и Турске у