Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

96 жив. ЖИВАНОВИЋ

доиста искрено подржавали старији међу њима, као Ал. Васиљевић и генерал Милојко Лешјазин.

Ако политика није донкихотерија, онда је овакво држање тадашњих посланика либералних доиста неразумљиво. Ово је, у овом погледу, патило од неодређености, и с тога није Странци ни у народу, па ни код Краља Милана, ни код Краљице Наталије ако се на њихову какву склоност полагало — доносило никакве можда очекиване користи. У осталом, ствари су ишле својим током, па ни Либерали ни Напредњаци нису је могли скренути са њенога пута, сем ако све ово није још било као оно снег који пада „да би свака зверка показала свој траг“.

Наравно, да су се у току времена разочарали и Либерали, који су се овако у 1891 години држали. Они су и сами видели, колико је незахвална била улога, којом су мислили да у то доба заштите једну „праведну ствар“. Али, ми износимо догађаје какви су у истини били, и нисмо могли мимоићи и ово што овде истакосмо.

Ток дебате био је, у главном, врло жив, и по изнесеним мотивима и по пријављеним говорницима. У њој су узели учешћа, поред осталих: Пера Максимовић, поп Арса Прокопијевић, Јов. Авакумовић, Мил. Гарашанин, генерал Лешјанин, Велизар Кундовић, Живан Живановић (који је говорио и гласао за предложену резолуцију), Стојан Рибарац, који је са Кундовићем предлагао допуну одласка али „са њеним (краљичиним) саизвољењем“, Тодор Туцаковић, који је мирно прошао, као стари династичар, између Сциле и Харибде.

Узгред буди речено, од наше стране, и на овом месту, онај Кундовићев додатак: „са њеним саизвољењем“, не слаби начелно решење, које мисли да постигне резолуција: да бив. Краљица ипак иде из земље, па ма то било и „са њеним саизвољењем.“ И они, дакле, који су, ма и са овом допуном, условно примали резолуцију и нехотице су признавали потребу њеног одласка. Од извесног ширег интереса били су говори (понова) Мил. Гарашанииа и Ристе Поповића, пређ. чланова Уставотворног Одбора (1888). Они су већ као политички противници, и нехотице бацили нешто светлости и на своје мотиве при стварању Устава од 1888 и гласању о њему. Ми њихове главне мисли прибележавамо ниже у примедби“, с напо-

! Риста Поповић, говорио је дуго и дао повода интересантним објасњењима, која — као што горе напоменусмо — подсећају на сцене при стварању Устава од 1288. „Кад је Устав грађен, Краљ отац задржао је себи извесна права, но они, који се тако ванредно заузимају за Краљицу матер, у Уставотворном Одбору нису сматрали за нужно да устану и једну речицу кажу о Краљици Наталији онда, кад је била прилика да се заштите и права Краљице Наталије. Краљ отац себи је осигурао права у Уставу, пријатељи Краљичини нису хтели ни речи о Краљици матери да кажу (одобравање). И кад је Устав постао делом, онда се ми морамо по Уставу кретати“. — М. Гарашанин, који је као осведочени пријатељ бив. Краљице, седео и у Уст. Одбору и саду Скупштини, осетио је потребу да се објасни: „На прекор г. Р. П. што су неки пријатељи Краљице Наталије пренебрегли своју дужност да узму у одбрану Краљицу, кад је прављен Устав ја имам толико да кажем: да ти пријатељи Краљичини нису имали могућности да то кажу баш за то, што је овај исти г. Риста први у Уст. Одбору устао и предложио, да се цела глава о Уставу,