Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ј— По ТЕ

КРАЉЕВСКО НАМЕСНАШТВО 95

свега тога нема у резолуцији, која се предлаже Скупштини. Само у случају болести, и то озбиљне, па онда тек на позив Намесништва и владе, могу Краљеви Родитељи доћи у Србију.

Са унутрашњим смислом ове одлуке били су на чисто и они који су хтели мир и тишину око престола и у земљи, као и они, који су све једнако стајали на неким њезиним обзирима и док су Краљу Милану желели срећан пут, желели су Краљици Наталији срећан останак, или бар одлазак — „са њеним саизвољењем“. Међутим јасно је било из свега досадашњег, да она није хтела ићи из Београда, није хтела усвојити раније понуђене јој предлоге. Морала је доћи најпосле каква [огсе тајецге, или како први Намесник писцу једном рече: неко „херојко средство“, да се ова скоро петогодишња дворска криза (од 1887) једном оконча.

80-ти март 1891, био је дакле дан прелома у овоме питању. Није чудо да је свака страна, у Скупштини и ван ње, заузела одлучан положај.

Нека би, за разумевање овога што ћемо, ма и најкраће, навести из дебате, која је отпочела, било напоменуто овде, да су посланици либерални (сем изузетака које ћемо ниже поменути) стајали на страни Краљице Наталије, и што је веома интересанто на њено чуђење! „Ама шта хоће ти Либерали са мном, кад ја њихову потпору и не тражим!“ чуло се очда, да је се сама бив. Краљица изражавала. Она је тачније оцењивала овај либерални поступак, но они, који су га чинили! Њен је једино признати бранилац био М. Гарашанин и у Скупштини, а с пријатељима и у „Виделу“, које је било орган и бив. Краљице; а обијали су јој прагове и неки од старијих ритера либералних, од којих су неки и у Скупштини седели:. Истом нежношћу руководили су се и неки од радикала, нарочито Пера Максимовић, који је био нека врста „дивљака“, па и „чувени“ сељачки демагог Ранко Тајсић, кога су најпосле морали сами радикали искључити из свога заједничког клуба (држаног код Коларца“) са његове ексцентричности и у крајњим смеровима чисто себичне „политике“.

Но ово су били посебни примери. Што је акцији за Краљицу Наталију, сем Напредне Странке са Гарашанином на челу, давало други вид, то су били Либерали. Они су, под видом да се „меморандум“ Краљице Наталије нередовно ставља на решавање у Скупштини, 80. новем. пр. године демонстративно изашли из дворане скупштинске и отишли у њену кафану, а узимали чак на неко „ислеђење“ неке што су остали у Скупштини (као Панту Срећковића и Тасу Николајевића). Они су и сад, 30. марта, остајали доследни томе држању, и ако се на многима видело, да је то више за то — што тако влада и Радикална Странка хоће, дакле супрот њој, а не толико из симпатија за ствар бивше Краљице, коју су

1 Интересантна је била једна статистика похода код бив. Краљице, изнесена, у облику табеларног прегледа, у „Одјеку“. Ту су, поред имена посетилаца, забележени дан, сат и минут, кад је који од њих дошао и отишао!