Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.
|
ПЦ и = име па — = СКЦ
КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 97
меном да је председник Скупштине закратио Гарашанину реч за даља „лична објасњења,“
Туцаковићем је био исцрпен ред пријављених говорника посланика. Остало је да се изјасни и Влада, и она је то учинила на уста Председника Министарства Н. Пашића и мин. правде Гершића. Овај последњи базирао је свој говор на изузетном положају чланова Краљевског дома према осталим грађанима, с једне стране; а с друге, на једнакости положаја Краљева оца и Краљеве мајке, који су у сталној распри, и из свега извео закључак, који се и у резолуцији огледа.
Председник министарства опет изнео је положај владе: „Што се Владе тиче, она сматра, да кад Скупштина донесе резолуцију, и кад та резолуција садржи оно исто што интереси државе и пре-
· стола захтевају, а међутим не буде се косила са државним зако-
нима, да је таква резолуција обавезна за сваку Владу, која је заДахнута жељом да ради у сагласности са Нар. Представништвом... А што се тиче садашње владе, она изјављује: да ће примити предложену резолуцију, ако је Скупштина озакони, и да ће по њој поступити,“ Приступило се решавању. Пошто је прво Скупштина одбацила предлог В. Кундовића, да се у резолуцију стави „са њеним саизвољењем“, као и предлог Ал. Васиљевића, који је налазио: да је „та резолуција тако важан историјски акт, а проћи ће, вели, три године као три дана и многи бе посланици дочекати последице од тога), и тражио поименично гласање, за шта, по пословнику, није било 20 посланика да га потпомогну — — то је, седањем и устајањем, Скупштина, већином, усвојила предложену резолуцију, која је после добила назив: „Резолуција о прогонству Краљице Наталије,“1 Судба краљевих родитеља, пала добровољно у погледу Краља Милана, а пала силом у погледу Краљице Наталије, у колико је стајала у власти људи у Влади и Скупштини, била је, дакле, запечаћена. Докле» То је опет друго питање.
која говори о правима Краља, акламаниом прими, и Устав. Одбор акламациом је и примио.“ — Риста Поповић одмах је такође желео одговорити: „Г. Гарашанин, одговарајући мени на мој говор, изволео је казати: да сам ја у Уст. Одбору предложио, па се цела глава која говори о правима Краља, акламациом прими. То је истина. Ја сам предложио да се та глава акламациом прими, али само за то, да се одрже у Уставу друге неке одрегбе, које је г. Гарашанин са још неким његовим пријатељима спречавао да се у Устав унесу (чује се: тако је). И кад сам ја учинио предлог да се та глава акламациом прими, г. Гарашанин и сви остали његови пријатељи, не само да се нису томе противили, него су три пут викали: „Живио!“ и ја сам се просто зачудио томе одобравању г. Гарашаниновом (пљескање),“
Писац ових редова, који је и сам био као секретар у Уст. Одбору, може само рећи: да су, при овим узајамним прекорима, имали право — и Риста и Ми-
лутин. Сваки је радио са својом задњом мисли, и онај што је предлагао и онај што је акламирао.
: Одмах су следовале, и у „Срп. Нов,“ објављиване неизбежне „честитке“ Влади и Скупштини, на овој одлуци.
Пол, Ист. Србије Ш 7