Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

100 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

жандармерије одсекла су од саобраћаја место где је био стан Краљице Наталије, која је седела у кући (Краља Милана 87, негда Јеврема Ненадовића, која је доцније порушена, да уступи место новој. Један је низ стајао на блиској раскрсници код „Лондона“, други код куће Намесника Ристића. Мимопролазници на овом најживљем месту Београда прво су застајали, а за тим су се све више заинтересовали за ово што се догађа, јер је одмах видно било, да је овим мерама средиште стан бивше краљице.

Унутра је управитељ, са лицима означеним преговарао, но како се видело без успеха, пошто за пуна даља два часа нити се жандармерија удаљавала, нити се ко јављао из куће Краљичине, Свет се све више нагомилавао.

Бивша краљица изјавила је, како неће да иде; а за тим, како неће на „Делиграду“, за који је она извештена да је трошан, непоуздан брод, на коме она неће да се вози. Али на супрот овом директном и индиректном одбијању Краљичином, управитељ вар. Београда истицао је кгтегоричност наредбе, коју је чак у оригиналу дао Краљици, а она ју је, кажу, метла у недра (а после је објављена у „Виделу“).

Најпосле у 4 ч, 15 м. појави се краљица Наталија у затвореним колима и спровод крете од капије, и имао је поћи низ брдо од „Лондона“, како би се дошло до Саве мирнијим доњим улицама. На раскрсници је сретну већ прибрани верни и одани, и насташе плачне сцене опраштања. То учини већ са самог почетка успору у одласку и да маха и осталом свету да се у неку руку зарази истим осећањима, каква изјављиваху бив. краљици њени пријатељи и пријатељице. Гунгула постајаше све већа, а и све озбиљнија.

Најпосле се спровод крену и пође путем ка желез. станици. Дошав до раскрснице код „Бајлона“, да ли случајно, намерно или под притиском гомиле кола не оду поред желез. станице даље преко „баре“, већ скрену у Балканску улици к Пивари, одатле дугом Босанском улицом горе ка држ. штампарији и саборној цркви. Наравно глас о насилном одвођењу Краљице пролетео је кроз варош, и на то је гомила расла све више, дејство жандармерије и органа власти постајало је све немоћније, тако, да гомила није дала да спровод сиђе поред Саборне Цркве доле низбрдицом к Сави, већ силом окрене кола горе уз „Дубровачку улицу“. На раскрсници код „Грађ. Касине“ имало се решити десно или лево, и док је наредба гласила да кола с краљицом окрену лево ка Калимегдану да би одатле сишли к Сави, дотле је гомила викала: „у Двор!“

Настала је и туча. Жандарми су одлетали разбијених глава. Моменат је постао критичан. Лаким елементима прискочили су чак и трговци из Главне чаршије у помоћ, устављајући кола Краљичина и окрећући их двору. Да би се кола — у којима је Краљица непомично седела и час плакала час се смешкала — отргла из утицаја власти, буду коњи испрегнути. Светина дочепа кола у своју власт, окрене их и упита Краљицу: куда жели да је вози, у двор