Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 105

нашега племена, не можемо учинити без Русије. Тако је билои до сад, тако ће остати и од сад; то је историјска истина.“ Овим речима изразио је, у датој прилици, Јов, Ристић, писцу своје мишљење о одношајима Србије према Русији. Мишљење у горњим речима исказано тачно је, као што је и историјски утврђено. |

Нама није намера да овде говоримо о српско руским прошлим и будућим односима; али смо у почетку овог одељка истакли то мишљење садашњег првог Намесника, да би разумљива била и његова политика. Она је, уз сталну предохрану чисто српских државних интереса, које је Ристић, н. пр. на Берлинском конгресу, после Санстефанског уговора имао да брани и од самих Руса (у погледу нове источне границе према Бугарској) у крајњој инстанцији била управљена на добре односе, а кад је требало и на потпун наслон на Русију.

И као Кнежевски Намесник до 1872, и као Министар спољ. послова за ратова и после све до 1880, и сада као Краљевски Намесник, Ристић је се трудио да до остварења доведе ту своју основну мисао. Данас, кад уз Намесништво стоји и Радикална Влада, Ристићу и Намесништву није било тешко да се још за малолет ства краљева учини што у смислу симпатија, које ће учврстити и династичке односе српске према Царско-руском двору.

Ристић је као Кнеж. Намесник зачео и извео пут малолетнога Кнеза Милана у Русију у јесен 1871 године. Али он га није тада пратио, већ Блазнавац, који је управо од тада постао одређен ру-

софил. Ристић је, после првога српско-турског рата, и кад су Руси, _

па и Цар Александар П сишли, по објави рата Турској, у Румунију, опет саветовао пут Кнеза Милана у Плојеште у главни стан руске војске, — овога пута у лето 1877, пратио је он Кнеза као Министар спољ, послова. О оба та путовања Кнеза Милана било је говора у књ. 1 овога дела; Ристић их је описао, на свом месту, у својим делима.

Сасвим као логична последица, долази и решење Намесништва и владе да и млади Краљ Александар походи царски двор у Петрограду, где је на престолу седео знаменити цар Александар Ш. Та је одлука утврђена у лето ове, са династичких криза већ знамените 1891 године, и у Петрограду прихваћена. Једновремено утврђена је и похода старога Франца Јозефа цара аустријског, као владаоца суседне државе. Но ова је похода имала доћи после руске, при повратку из Петрограда.

10. јула, у 8 часова јутру, кренуо се Краљ на тај пут. Са Краљем је био први Намесник Ристић и Председник министарства Н. Пашић. По наредби царевој свити краљевој придружио се и посланик руски А. М. Персијани као и војни изасланик Таубе.

Пошто се, као што рекосмо, имала учинити посета и на двору цара аустријскога, то да се не би два пут ишло територијом аустроугарском, Краљев пут у Русију узет је Дунавом. Овај правац имао је више добрих страна. Сем што би се прошло дуж обала две Србији суседне земље, Румуније и Бугарске, Краљ, дошав на руско

===