Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

108 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Као што рекосмо, краљево лутовање није завршено у Ишлу, одакле су се први Намесник и предс. министарства вратили у Београд.

После састанка са оцем у Луцерну 2. августа, где га је Краљ Милан дочекао и кроз Швајцарску провео, — Краљ одеу Француску, у Париз.

5. августа примио је Краља Председник Републике Карно, са доличним високим почастима.

Први Намесник био је противан овом продуженом путовању, којим су само слабљене посете у Петрограду и Ишлу; а које је путовање више служило репрезентацији Краља Оца, но краља Сина. Писцу је причао Ристић, да је с тога имао измену писама са бив. Краљем, прекоревајући овога са његових захтева: „Док се ја старам да водим државну политику, причаше Ристић да је писао Краљу Милану — дотле ви водите све неку вашу, личну“. А појава бив. Краља Милана у Јелисејској Палати, ма и у пратњи Краља српског Александра, дала је француској штампи повода, да ову појаву назове „обесвећењем“ народнога дома републиканскога.

Све то није сметало, да Краљ Александар остане, после Ишла, пун месец дана још на путу, поглавито у Француској, код оца.

Вратио се у Београд тек 3. септембра т. г. ·

Ово је било прво путовање Краља Александра, по абдикацији Краља Милана.

Кад се 2. августа 1891. састао у Луцерну с оцем, навршио је тога дана 15 година. Ушао је већ у године, где се неразумевање дужности и прилика већ не уписује у детињске недостатке; али, када се већ јасније показују и индивидуалне склоности, па и ћуди.

угледали света у бројевима: 86, 95, 96, 97, 98 и 99. У завршном чланку (бр. 99) писац је под својим потписом, објавио ове речи цареве, изговорене Ристићу, а по претходном одобрењу његовом. Баш некако пред излазак завршног чланка дошао је Ристић из „бање“ и питајући о новостима за његова одсуства, дошао је товор и на већ изишле чланке. Умољен, он одмах да пристанак да се царске речи објаве.

Чланци су ови спажени и добро примљени у српској и словенској штампи, где су коментарисани и поједини им делови одштампавани (Види: Петроградске „Новости“ од 27. августа, први чланак; новосадски „Браник“ бр. 97 и 98 од 22. и 24. августа, чланке: „Важна изјава“ и „Увек други криви“; „Србобран“ бр. 96 од 22. августа, нарочити антрфиле о царевој изјави и т. д.).

Наравно и нарочито пала је објава цареве речи озбиљно и тешко у Бечу, куда је, чим је у „Срп. Застави“ изашла, одмах одтелеграфисана у „Н. Сл. Пресу“ и др. листове и била живо коментарисана — иако цара Александра Ш. на жалост, већ не беше у животу, пошто беше умро 20. октобра 1894. у Ливадији.

Овде је на месту поменути, односно здравља и изгледа цара Александра Ш. у време 1891. и ово: .

„Чим сам изгшао од цара, причаше Ристић, одмах су ме питали дворјани: Како налазим његово Величанство, у упоређењу према изгледу у 1885. када сам опет био код њега на аудијенцији» И ако се још сјало оно бистро орловско око царево на њему се осећао неки умор и малаксалост у 1891, години“. Бољка у бубрезима, која га је после три године и савладала, већ је била осетна још у 1891. години.

»