Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 118

После двадесет дана, 27. јануара, следовао је одговор на ову интерпелацију. После уводног говора, председник министарства Пашић прочитао је прецизиран одговор, сведен такође у шест тачака: 1 УЗ историју како се развијала позната нам дворска криза мин. председник изјављује: да према изузетном положају чланова краљевског дома на њих се не могу примењивати ни остали законски прописи ни законске мере, којима подлеже обични грађани“. П Цитирајући текст резолуције од 30 марта пр. год. с обзиром на расположење Краљице Наталије да јој не следује: „Влада је покушала и исцрпела све начине да скупштинску одлуку помирљивим и споразумним путем изврши, и тек кад су сви ти покушаји остали без успеха, онда је она морала приступити да издејствује ауторитетом власти оно, што јој је императивно у дужност стављено решењем Скупштине и потврдом Круне. Ш „Свако законодавно решење и кад нема облик закона мора добити потврду Круне“; а овде у толико пре, што се тиче једног члана Краљевског дома „према којима се у монархијским државама не могу никакве мере предузимати без одобрења Круне“. ЈУ Скупштинска резолуција као „једно спец. законодавно решење за поједини случај и поједино лице“ „имало је да се саопшти и доиста је саопштено лицу, којега се тиче и после тога саопштења приступљено је његовом извршењу и у исто време било је штампано у новинама“. М „Пошто је улична гомила покушала да стане на пут извршењу једнога потврђеног законодавног акта, и пошто је било опасности да ће придоласком разних немирних елемената, којих у свакој престоници има неред узети тако велике размере, да ће бити угрожена лична безбедност и имовина мирних грађана, то је извршна власт, која мора одржавати ред, била принуђена позвати и војску у помоћ. И тада је Председништво Владе дозволило да се војска може употребити, ради одржања реда и законитости, пошто и по закону о устројству војске она је позвана да чува ред и законитост у земљи. Што се тиче употребе оружја, није била никаква наредба издата, шта више дато је упутство да се оружје не употребљава. Но војска, кад је нападнута гомилом немирних елемената каменицама, услед чега су многи официри и војници повређени, и кад су више пута позивали гомилу да се разиђе и да не напада — онда су неколико војника једног одељења, чији је командант! каменицом у главу рањен био, употребили оружје у самоодбрани, на што су и по самом војничком закону овлашћени“. И МГ „Што се тиче одговорности то је очевидно да пре свега пада на оне, који су подстицали необавештену гомилу на противљење извршењу једног законодавног решења и на противстајање власти, а после и на саме оне, који су неред правили и каменицама на војску и власт нападали“.

Навели смо овде у целини тачку М и МГ пошто оне садржавају погледе, до сад мање уобичајене погледима Радикалне Странке. Овде видимо, да шеф те странке у својству „Председника мини-

! То је био коњички капетан Јован Ст. Вељковић, Пол. Ист. Србије Ш 8